Rasipnik snage

PIŠE: ŽARKO ĐUROVIĆ



SLOBODAN je bio najveći rasipnik snage na našim duhovnim koordinatama. Nije ga to brinulo. Pesnici - uštogljenici sa omalovažavanjem su gledali na njegovo prekomerno trošenje snage, a sami priželjkivali da je steknu, jer su je malo imali. Takvi su se najviše okretali tuđem štivu kao svojoj "avanturi" i ostajali neubedljivi kao pesnici.
"Umiljati apostol" se okretao svome izvornom daru, nemilice ga trošeći, misleći na moć obnavljanja. On je ličio na vulkan koji nije prestajao da izbacuje lavu uzbuđenja i strasti, tih najpokretačkijih poluga u avanturi stvaranja.
Poslednjih godina sam je ilustrovao svoje knjige, pa su se tako slikarski i poetski dar Slobodana Markovića ujedinili protiv svih kalupa i šablona, oslikavajući do kraja njegov neobuzdani stvaralački duh. U knjizi Markovićevih pesama i crteža "Čubura među golubovima", kako je u predgovoru napisao Dragan Kolundžija, sve se vrti i obrće oko njegovog glavnog lika i jedinog junaka, voljene žene Ksenije.

"OVA knjiga mogla je nastati samo u toj uzajamnoj i obostranoj ljubavi dvoje životnih saputnika, čije je lance fizičke ljubavi povezivao i njihov zajednički dar i vezanost za sve što je dolazilo i što dolazi iz prostora duha i viših intelektualnih zahteva života i življenja uvek i na svakom mestu, u Beogradu, na voljenoj Čuburi, u Rusiji...
"Za divljenje je koliko pesnikova Ksenija, afirmisana ličnost u prostorima pozorišne i dramske istorije, teatrologije, ima ljubavi i volje da ono što je iz radne sobe i ateljea njenog i našeg pesnika i slikara, pisca antologijskih putopisa i reportaža, sjajnog prevodioca i svestranog umetnika, od kulinarstva do najviših oblika stvaralaštva, njegova u ovoj poeziji `obožavana i draga Ksenija, magistrica i slika`, brine za svaki pesnikov stih, za svaku pesmu, za svaki crtež, sliku, da se sačuva", napisao je Kolundžija.

PESME u ovoj knjizi otkrivaju pesnika Slobodana Markovića najintimnije. Stihovi "Umreću kad slutim", iako nastali 20 godina pre njegove smrti, gotovo su proročanski.

Svoj propok

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim,
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac. I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani Dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al` u besu
zaboraviće o r e o l!

Završio je život, baš kao u pesmi: pao je silazeći niz stepenice iz svog ateljea. Tog 30. januara 1990. zatekao sam se na selu, u Crnoj Gori, bolestan. Nije bilo dvoumljenja hoću li ići na njegovu sahranu. Morao sam ići. Na tome me je obavezivalo iskreno prijateljstvo. Pesnik Tasa Mladenović, naš zajednički prijatelj, bio je nemalo iznenađen da sam bolestan zapucao sa dalekog puta na Liberovu sahranu.
Nisam verovao u prizor njegove smrti. Venci, cveće, krst opominjali su me da je to istina. Dragi prijatelj nestao je iz života, ali ne iz pamćenja i iz zajedničkih uspomena koje, evo, zamenjuju zaustavljenu plovidbu svetom.

(KRAJ)