Plišane lutke za trnovit život

Priredio: Milosav-Buca MIRKOVIĆ
DOK je bilo ušteđevine, pričao je kasnije Crnjanski, nekako se živelo. Uporedo sa svim nevoljama, i uprkos njima, intenzivno se bavio književnim radom. Pisao je knjigu o Hiperborejcima, završio "Roman o Londonu", započeo je drugu knjigu "Seoba", započeo svojevrsnu monografiju o Mikelanđelu, usavršavao engleski jezik, išao na kurseve o filmskom scenariju, dobio, u toj školi, čak i diplomu. Po svom predratnom romanu "Kap španske krvi", objavljenom u nastavcima u listu "Vreme", i o glavnoj junakinji tog romana, poznatoj igračici Loli Montez, napisao je scenario za film i predao ga filmskim producentima. "Roman o Londonu" preveo je sam na engleski jezik i predao ga izdavačima, piše dalje Tanasije Mladenović u svojoj knjizi "Usputne skice za portrete".
"Nikakvog odziva nije bilo ni sa jedne strane. Kao da niko u njemu nije osetio velikog pisca. Desilo se ono što i sa mnogim drugim velikim ljudima u istoriji kulture i literature, da sva priznanja dobije - tek posle smrti. I to, u punoj i pravoj meri, i u svojoj zemlji i u inostranstvu.
U nervozi i očekivanju kakvih-takvih rezultata, a to će reći kakvih-takvih prihoda, od svog književnog roda, došao je u sukob i sa svojom dobrotvorkom ledi Pedžet. I ostao bukvalno na ulici. Uselio se brže-bolje u jednu ogromnu najamnu kućerinu, u kojoj je valjda bilo između trista do četiri stotine malih stančića i garsonjera (jedna omanja soba, čajna kuhinja ispred kupatila, i kupatilo).
ZAPOSLIO se, nekako, u jednoj velikoj obućarskoj radnji u Londonu, u kkojoj je radio sve i svašta, od poslova knjigovođe do raznosača. Gospođa Vida je, silom prilika, naučila da pravi plišane lutke za velike trgovačke magazine, kao što je, na primer, čuvena robna kuća "Harods". Video sam te lutke, bile su izrađene sa mnogo mašte i sa puno smisla za ono što se može dopasti svakom detetu. Te lutke su im bile, za sve vreme njihovog boravka u emigraciji, glavni izvor prihoda za život (Uzgred budi rečeno, gospođa Vida mi je tada rekla: "Verujete li, gospodine Mladenoviću, da do ovog rata nisam imala prilike da uzmem iglu i konac u ruke, a sad, vidite i sami, na šta velika nužda može naterati čoveka!"). A da rad na izradi lutaka ne bi bio prekidan, Crnjanski je naučio da kuva, tako da su na njemu ležali i svi kućevni poslovi.
Nekoliko godina pred povratak u zemlju, stupio je u kontakt s Milanom Stojadinovićem, koji je, kao emigrant živeo u Argentini i tamo izdavao list "El economista". Stojadinović je svojevremeno bio ministar spoljnih poslova, i znao je dobro vrednost, a i vrednoću ovog našeg pisca. I u zemlji poznat kao finansijski stručnjak (između ostalog silno i "stručno" se bio obogatio u poznatoj malverzaciji sa obveznicama ratne štete!), Stojadinović je, izgleda, uspeo da dobar deo svog bogatstva na vreme prebaci u inostranstvo i da tako, i van otadžbine, prilično udobno živi. Crnjanski mu je, za list, bio dopisnik iz Londona, redovno mu je slao razne berzanske i privredne vesti. Ali, i to su bili mali prihodi.
A SAD, da se vratim na početak ovog poglavlja o povratku Crnjanskog. Kako je došlo do mojih prvih veza sa Crnjanskim i do ideje da se nešto uradi u vezi s njegovim povratkom u zemlju?
Počelo je to još 1952. godine, u Parizu. Cele te godine proboravio sam u Francuskoj, gde sam bio došao radi usavršavanja francuskog jezika, uz obećanje da ću dobiti dvogodišnju stipendiju. Tako mi je bar Đilas bio obećao, koji je i odobrio moj odlazak u Pariz. Od stipendije, međutim, nije ispalo ništa, još manje od dvogodišnjeg boravka. O tome sam na drugim mestima već pisao; ne bih ništa novo da dodam. Tek da bih zaradio svoju platu, upućen sam na rad u Agenciju za informacije, koja je, pored ostalih kulturno-informativnih poslova, izdavala nedeljne novine - bilten na francuskom jeziku "Les nouvelles yougoslave" i časopis "Ljuestions actuelle du socialisme". Uređivanje tih publikacija bio je moj posao, a glavni prevodilac na francuski jezik svih priloga za list i časopis bio je naš poznati esejist, profesor Sreten Marić.
U Agenciju je, u to vreme, često navraćao Dragan Aćimović (umro 1987. godine u Johanesburgu, Južnoafrička Unija), predratni saradnik "Vremena", rodom iz Jagodine, stručnjak za film, pesnik (izdao je nekoliko knjiga stihova), prevodilac sa francuskog, engleskog i latinskog jezika i, nadasve, izvanredan poznavalac grafike i štamparstva. Bili smo stari poznanici još iz gimnazijskih dana, zatim sa studija u Beogradu. Sticajem raznih prilika i neprilika, naših, tipično srpskih, našao se u emigraciji, imao neku malu štampariju, u Parizu, i tu objavio kratak bibliofilski izvod - izbor stihova (uz direktnu saradnju sa autorom) iz "Lirike Itake", koju mi je odmah poklonio. Održavao je stalnu prepisku s Crnjanskim, s kojim se dobro upoznao još prvih posleratnih godina, za vreme svog boravka u Londonu.
(NASTAVIĆE SE)