Povratak u zemlju

Priredio: Milosav - Buca Mirković


U SLEDEĆEM, konačnom pismu iz Londona, sa blago konkretizovanom čežnjom za Beogradom, Crnjanski obaveštava Tasu Mladenovića, najbliskijeg prijatelja u otadžbini, koju nije video čitavih 27 godina - o svom povratku. Iako u ranijim pismima retko i kratko govori o Srđi Prici, ambasadoru našem u Engleskoj, u ovom pismu izričito kaže da mu dolazak, doduše "nakratko" upravo obezbeđuje naš ambasador, koji će njega i suprugu Vidu preuzeti u Trstu, a potom preko granice dovesti u svoju vilu u Opatiji.

NEVIDLjIVA RUKA


"DRAGI Taso,
24. 7. 1965.

U odgovoru na Vaše pismo evo Vam mog plana putovanja:
Polazim 29. sa Pricom u Pariz. Iz Pariza ću kod jedne rođake koja ima popuste u visokim lekarskim krugovima i banjama u Belgiji. Moja žena je, ne znam zašto, odnedavna bolesna od visokog pritiska. Idem da joj osiguram lekara i banju. "Seobe" su kao panduri prodate i u Belgiji, bez mog odobrenja i bez sporazuma sa mnom. Ni dinara dosad nisam dobio, a ima i intriga oko toga. Kritika je pohvalna. Doneću. Iz Holandije su vesti, što se tiče prodaje, još i gore. Tamo bih uzalud išao. Veliki je obešenjakluk tamo sa mojom knjigom. Neke nevidljive ruke rade.
Zastaću i u Nemačkoj. Tamo je počelo vanredno dobro, pa se i tamo pokvarilo. Pisaću o tome za `Knj. n.`
Krajem avgusta, mislim, od Price, čiji ću gost biti u Opatiji, doći ću u Beograd, na duže, a nadam se da ću Vas onda zateći. I moja se žena sprema familiji u posetu. U svakom slučaju, prvih dana septembra stojim Vam na raspoloženju za `Književne novine`. Prica me je pozvao i u Beograd u svoju kuću, ali ću ja gledati da se smestim prvo u nekom hotelu. U mojim godinama treba jesti i spavati nasamo.
Sa srdačnim pozdravom,
M. Crnjanski"


POSLE konačnog, opšteprihvaćenog povratka Miloša Crnjanskog iz dugotrajne, uboške i neracionalne emigracije, počeli su, sustopice, da stižu plodovi veoma aktivnog, danonoćnog posredništva Tanasija Mladenovića. Crnjanskom, najzad, izlaze "Sabrana dela". U Narodnom pozorištu se izvodi njegov dramski omaž Nikoli Tesli, u međuvremenu se javlja luksuzno izdanje pesničke trilogije: "Stražilovo", "Serbija" i "Lament nad Beogradom"; Crnjanskom se priređuje manifestno veče u velikoj sali "Kolarca", izlaze studije o delima Crnjanskog (Petar Džadžić, Nikola Milošević, Muharem Pervić, Draško Ređep, Predrag Palavestra); počinju pregovori za snimanje filma po "Seobama" (Saša Petrović). U Narodnom pozorištu Mira Trailović postavlja novu verziju: "Konaka", uvodeći sa dozvolom autora kraljicu Nataliju; ređaju se intervjui, sa nejednako raspoloženim pesnikom.
Veliki, nemerljivi doprinos ovoj rehabilitaciji Miloša Crnjanskog od njegovog, životno i književno najvrednijeg prijatelja Tase Mladenovića, čestitog partizanskog komesara i osobenog revolucionara, ponovo, po ko zna koji put smeta novim nevernim Tomama, u gradskim komitetima i Centralnom, u režimu odanim intelektualcima, čak i akademicima, koji pesniku "Rta dobre nade" ne daju nikakvu nadu da bude primljen u Akademijino "gospodstvo". Poluobrazovanim novinarima nikako ne ide u glavu da je jedan bivši komunista, a nepresahli buntovnik, jeretik, koji je samo Dobrici Ćosiću ostao "drug do kraja" - u svoje veliko humano delo ubraja svoje londonske ekskurzije za dobro nekadašnjem "reakcionarnom podrščiku fireru i dučeu".

NEZGRAPNO, nekulturno protivrečenje Mladenovićevim ukupnim zaslugama za obnovu i renesansu srpske kulture pretvara se u novu vrstu "zavere ćutanja". Paradoks: Crnjanskom se apsolutno sve oprašta, a njegovom Ekermanu Tasi Mladenoviću se i dalje zamera to što je "šurovao sa jednim ordinarnim emigrantom". U svetu, u društvu podgrejanih dogmi i politikantskih deviza (i najezde "deviza") Tasi Mladenoviću nema ni mesta ni vazduha. Prek i manijačan i u starosti, veliki pesnik na Tasine pozive odmahuje rukom, čak ogovara i nipodaštava "Predlog za razmišljanje", apel za odbranu građanskog identiteta srpskog jezika i književnosti. I kao što je, opet paradoksu na volju, verolomno raskinuo najbliže prijateljstvo sa mladim Markom Ristićem, dvadesetih godina, tako je preodoleo i Tasu Mladenovića na pragu njegove starosti. Narcisoidan, sujetan, tvrdoglav pesnik "Stražilova" nije imao moralnu kondiciju da bude: prijatelj do kraja", da bude prijatelj takođe sjajnim pesnicima drugog naraštaja, a istog zavičaja...

(K r a j)