Svedok bez poziva

MOGUĆE je da je "mercedesom" u kome je bila Dajana bilo spolja, daljinski upravljano. Sigurno je dobro obučen operater mogao da usmeri "mercedes" tačno ka 13. stubu. Podrška argumentu da nijedna druga kola nisu učestvovala u sudaru Dajaninog "mercedesa", dolazi od Erika Petela, koji tvrdi da je bio na mestu događaja i video sudar. Petel kaže da je vozio motocikl ka ulazu u tunel kada ga je prestigao "mercedes". Nijedno drugo vozilo nije bilo u blizini. On je izjavio sledeće:

"Video sam u retrovizoru kola koja su bljeskala prednjim svetlima ka meni. Pomerio sam se da ih propustim, a ona su projurila mimo mene iako sam ja sam išao brzinom od 70 milja na čas. Kratak trenutak kasnije, čuo sam zaglušujuću buku i video sudar. Kola su se obrtala po putu... Ja sam stao. Nije uopšte bilo nikakvih drugih kola ili vozila i mogao sam da vidim put sve do kraja tunela. Krov "mercedesa" je bio totalno zgnječen. Zadnja desna vrata su bila delimično otvorena i ja sam zavirio unutra i video jednu ženu. Izgledalo je da ju je sudar bacio ka prednjem delu kola i glava joj je ležala zaglavljena između prednjih sedišta."

Petel je rekao kako je video krv kako teče iz ženinog desnog uha, a dok joj je sklanjao kosu sa lica i polegao njenu glavu na naslon za ruku shvatio je da se radi o princezi Dajani. On kaže da su se njene trepavice pomerale, ali da tada nije otvarala oči ni za trenutak. Po sopstvenoj proceni, Petel je ostao na mestu nesreće oko minut, pre nego što se opet popeo na svoj motocikl da bi otišao da pozove policiju.

REKAO im je da je princeza Dajana doživela saobraćajni udes, ali su mu se u policiji smejali i rekli da im ne traći vreme takvim šalama. Očajan zbog svega toga, on se lično odvezao do policijske stanice na aveniji Mocart. Njegov advokat, Antoan Deguin, kaže da je Petel bio zadržan 25 minuta u policijskoj stanici, gde su ga odveli u zadnju prostoriju i vezali lisicama. To se desilo zato što je prijavio da je video "saobraćajnu nesreću"?

Kada je, posle nekog vremena oslobođen, rečeno mu je da prati na svom motoru policijska kola do druge stanice policije, u kojoj je dao pisanu izjavu koju je potpisao bez mogućnosti da je prethodno pročita. "Bio sam zgranut", rekao je on. "Delovali su kao da ih uopšte nije briga za sudar." Posle toga, Petela vlasti nisu mesecima kontaktirale, sve dok nije angažovao advokata da bi se prijavio kao svedok i ponudio svoju pomoć tokom zvanične istrage.

Kada se dogodi ubistvo na nekom javnom mestu dve stvari su simptomatične. Osoba optužena kao počinilac je "žrtveni jarac", a često se u poslednje vreme dešava da je pod uticajem programa za kontrolu uma i stvara se obilje diverzija koje treba da odvedu istraživače u pogrešnom pravcu i sakriju istinu o onome što se desilo. Prvi metod omogućava da se osoba navodno "kriva" odmah uhapsi, ili bar optuži, što dalje obezbeđuje zaustavljanje sprovođenja dalje istrage. Druga metoda, stvaranje diverzije, omogućava da se protraće časovi i dani posle ubistva koji su od krucijalnog značaja, navodeći ljude da jure za masom lažnih priča i "tragova" koji su im bačeni kao mamac.

TA je tehnika korišćena i u Parizu, sa pričama o paparacima, motociklisti sa zaslepljujućim svetlom, a kasnije i "fijatom uno". Ljudi su takođe konstantno zatrpavani kontradiktornim izveštajima i teorijama tako da postaju zbunjeni, a zbunjen um gubi interes da prati događanja. Dakle, prvo mediji i vlasti izjave da su paparaci krvi za sve, a odmah zatim - da nisu. Onda kažu da je brzinometar u kolima bio zaglavljen na brzini od 120 milja na čas, a zatim da je bio na nuli.

Pravo je čudo koliko mnogo Amerikanaca su bili svedoci saobraćajne nesreće u kojoj je Dajana umrla, kao i time kako su ih samo brzo pronašli. Tunel "Pont de l`Alma" nije bio, pre Dajanine pogibije, baš popularno turističko mesto. Tu se ne nalazi ništa, osim jednog ili dva restorana, tunela i lavirinta puteva koji se ukrštaju. A čak i u 12 i 25 iza ponoći, nekoliko američkih turista kažu da su bili svedoci onoga što se desilo. Broj svedoka nesreće je bio, u svakom slučaju, neobično velik, s obzirom na doba noći i činjenicu da je Pariz u to doba godine prilično prazan. Mogu da shvatim da je nekoliko ljudi, koji su prolazili tim putem kolima, moglo da vidi mesto sudara pošto se on već desio, ali znam, jer sam to mesto i sam posetio, da glavni pešački putevi ne pružaju pogled na tunel.

Policija nije kontrolisala mesto nesreće u skladu sa uobičajenom policijskom procedurom, tako da je već u prvim trenucima bilo izgubljeno mnoštvo mogućih dokaza. Zatim, policija je takođe propustila da ispita važne svedoke tog događaja, a neke informacije su uspele da joj "procure" u javnost i to dok su navodno održavali striktne bezbednosne mere nad oblastima koje su se ticale istrage.

(Nastaviće se)