Povratak samo - nada!

Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković

U SRPSKOJ tužnoj istoriji “večnaja pamjat”, najpevanija je pesma.

Kraljici Mariji-Karađorđević, kćeri rumunskog kralja, bilo je dovoljna tek decenija zajedničkog života sa jugoslovenskim kraljem Aleksandrom, da spozna ovu strašnu istinu naroda kome se s ljubavlju privolela.
- Nema ništa strašnije od ove istine - kazala je još kraljica majka, kako su je zvali u Srbiji, koju je smatrala svojom otadžbinom.
Njen sin princ Tomislav, sećajući se kasnije ovog razgovora, zaključio je: Ima nešto još strašnije: Kad ti "večnaju pamjat" pevaju u tuđini.
Juni 1961. godine, crkva svetog Save u Londonu, kovčeg je u ovaj hram prenet dan pre sahrane, prekriven zastavama kraljevina Jugoslavije i Rumunije. Trojica kraljičinih sinova i unuk Aleksandar stoje kraj njenog odra. Počasnu stražu voljenoj kraljici drže oficiri i vojnici Kraljevine Jugoslavije, prognanici iz otadžbine (“Humke mnogih večna su tuđina”).

VEČNAJA pamjat pevaju dva arhiepiskopa, tri episkopa i još deset sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Pesmu trajnog
sećanja prihvata hiljade ljudi. Kovčeg je polako spušten u grobnicu Frognora, kraj mauzoleja britanske kraljice Viktorije, prababe Marije Karađorđević.
Trenutak tišine, nije se čulo da u kovčeg udara grumen zemlje kojoj se Marija posvetila?
Je li ovakvu sudbinu ikada slutila jugoslovenska kraljica? Možda i jeste: zahvaljujući njenoj upornosti u Londonu je i podignuta crkva u kojoj su joj držali opelo.
Posle ubistva muža, kralja Aleksandra Ujedinitelja u Marseju 1934. godine, kraljica Marija ponela je veliki teret obaveza. Ali joj je od svega bilo najvažnije da dostojno sledi kraljev put dobrote “za dobro svojih sinova”, kako je govorila.
Đorđe Karađorđević, brat kralja Aleksandra u autobiografiji “Istina o mom životu” piše:
- Ova, zaista retka žena i majka u meni je izazivala divljenje svojom skromnošću. Sama je kupala svoju dečicu i davala na krpljenje njihove cipelice, dok bi o prazniku majki, Matericama, obuvala mnoge sirotane. Kraljica je zimi, godinama, išla prestoničkim ulicama u istom kaputu, a na prijemima bila je jednostavnije obučena od mnogih svojih zvanica.
Majčinska ljubav i briga za decu, odvela je kraljicu Mariju, u decembru 1939. u Englesku. Želela je da sa Tomislavom i Andrejem, koji su se tamo školovali, proslavi Božić. Nameravala je da se vrati odmah posle praznika. U Beogradu je ostao njen treći sin Petar, maloletni kralj Jugoslavije. Strepela je za njegov život.
Ratne okolnosti i odluke novih komunističkih vlasti kasnije, sprečile su je da se ikada vrati u zemlju.
Moje srce je sada sa Petrom u Jugoslaviji, zapisala je u dnevniku, u Engleskoj, 27. marta 1941. godine... Žalim što nisam pored mog sina i naroda Kraljevine. Petru je uputila i telegram: Neka Bog izlije blagoslov na tebe, sine moj i kralju, i na našu milu otadžbinu.


A KADA je Petar 1944. godine u Crvenom krstu kod Kembridža, gde je bio aktivista, upoznao princezu Aleksandru, kćerku grčkog kralja (živela je i školovala se u Engleskoj), ubrzo ju je verio i rešio da se oženi. Tome se kraljica Marija usprotivila. Princ Tomislav piše: U svima nama, a majci posebno, najsnažnije je postojala nada da ćemo se vratiti u Jugoslaviju. Zato je govorila Petru: Sačekaj kraj rata, pa se ženi. Zar ti sam da se danas veseliš? Neka tu radost oseti sav naš narod u slobodi.
Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine, dokle ga kolju po logorima i masovno uništavaju u Jasenovcu.
Petra su, seća se njegov brat, nažalost, za ženidbu podržavali Hrvati i Čerčil, lično: "Vi ste kralj i samo Vi morate to da odlučite."
I moj se brat oženio, a majka je tugovala. Nije bila na sinovljevom venčanju.
Anka Gođevac je o tom periodu kraljičinog života zapisala: Tuga i fizička patnja iscrpele su Mariju. Od nekad mlade, srećom ozarene žene, postala je životom teško kušana osoba. Njene plave oči jedino su ostale od te, raskošne lepote.
U Londonu petnaest godina kasnije, kraljicu je posetila slikarka Leposava - Bela Pavlović.
Mnogi Jugosloveni navrate da porazgovaramo, kazala je kraljica Leposavi. Stariji su mudriji i odmereniji, iskustvo ih naučilo. Mladi su zaneti, kažu: Kad se vratimo,
osvetićemo se komunistima. Ja im velim: Stanite, ne recite - kad se vratimo, već ako se vratimo u Jugoslaviju. Onda se nikome nećemo svetiti, svi ćemo zajedno, složno da radimo. Da podignemo našu zemlju.
Nadala se i radovala povratku kraljica do kraja života. A padala je kiša i udarao ledeni vetar 3. jula, 1961. godine, kad su je sahranili u crkvi svetog Save u Londonu.


IDEALNA VLADARKA

NAJLEPŠE reči o kraljici Mariji izrekao je vladika Nikolaj Velimirović: U kraljici Mariji narod je našao ono za čim je žudeo - idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, vrednu domaćicu, dostojanstvenu kraljicu.

BURMA I GRB

DANICA i Srđan Čolović, istražujući život Marije Karađorđević, ispričali su u knjizi “Kraljica majka” o njenoj izuzetnoj skromnosti. Sa sinovima je, tokom rata, živela u preuređenoj seoskoj kući, oko 100 km udaljenoj od Londona. Nikad se nije kinđurila, od nakita je imala samo burmu i prsten sa jugoslovenskim i rumunskim grbom i tanku narukvicu sa pločicom na kojoj je bilo ugravirano njeno ime. Ova narukvica je trebalo da posluži za identifikaciju u slučaju pogibije.


Nastaviće se