Svađe oko mrtvog kralja

NIŠTA me više ne veseli, teško sam oboleo. Svi oko mene znaju da moram u postelju. Ja želim da ustanem. I duša mi je bolesna i ponos, umorni su. Izdaju kao i telo. Vidim dobro svoj kraj, nema mi možda još ni mesec dana. Govorio je kralj Petar Drugi Karađorđević, samo koji dan pre nego što će početkom aprila 1970. godine u bolnici Džon Vesli u Los Anđelesu pasti u agoniju. Imao je tada 47 godina, suprugu Aleksandru i sina Aleksandra.
A samo koji mesec ranije, kako je beležio Petar Salapa, paroh raskolničke crkve u Arkadiji kod Los Anđelesa, kralj je pravio planove kao da će još godinama živeti, mada je svima bilo jasno da su ovo njegovi poslednji dani. Smrt mu je potpisala život u tuđini, 3. novembra 1970. godine, i tog trenutka, dok se mrtvi jugoslovenski kralj još nije ni ohladio, počinje otimačina za njegove mošti.
Srpska emigracija u Americi i sveštenstvo raskolničke crkve želelo je da počiva tu gde je „voleo sa ljudima da božićuje“, kako je govorio na odlasku iz Engleske, gde su ostali njegova majka i braća: Tomislav i Andreja.
POKOJNI princ Tomislav Karađorđević u Memoarima (koje je objavila Zadužbina kralja Petra Prvog u Topoli) iznosi do detalja deo ove sveukupne srpske drame i prokletstva:
- Vest o Petrovoj smrti do nas Karađorđevića dospela je na neuobičajen način. Oni koji su ga oteli, a to su raskolnici, nisu uljudno obavestili nikoga od Karađorđevića... Javio mi se njegov jedinac Aleksandar, koji je tada bio u vojsci u Nemačkoj. Kaže da je njegov drug preko Bi-Bi-Sija čuo da mu je otac umro.
Vest o smrti kralja Petra Drugog bila je tačna, ali je za Karađorđeviće bilo tako potresno kad je objavljeno da je ostavio „testamentarnu želju da bude sahranjen u Livertbilu“
- To su raskolnici, koji su ga kontrolisali preko Milice Anđelković (Eve Marije) alijas Mici Lou, napravili lažni testament i njegovu navodnu želju. Očito, bilo im je potrebno da se kriju iza njega, makar i mrtvog.
"Stupio sam u vezu", piše princ Tomislav, "sa knezom Pavlom. I njemu je ovo sa testamentom bilo sumnjivo. Kaže mi da švajcarske novine (a Pavle je tada bio u Lozani) donose vesti o zaveri i ukazuju na podatak da su raskolnici krili smrt držeći mrtvog kralja Petra tri dana. To znači da su oni kidnapovali njegovo telo, da se uz njega promovišu i naprave paradu. Kneginja Olga, vrlo trezveno, rekla je da testament, čiju kopiju nema niko od Karađorđevića, može biti samo falsifikat...
MNOGO sam se lomio da li da otputujem u Ameriku i prisustvujem sahrani. Nevolja je bila u tome što je Petar jednom pristupio raskolnicima, mada mi znamo da se pokajao i vratio našoj crkvi, pa bi pojava Karađorđevića na sahrani bila tumačena da smo zarili nož u leđa Srpskoj pravoslavnoj crkvi... Njegov sin Aleksandar i ja želeli smo da Petar bude sahranjen pored naše majke (kraljice Marije) u Mauzoleju vindzorske tvrđave. To pravo mu je, kao kralju i potomku engleske kraljice dolikovalo i pripadalo, a imali smo i saglasnost kraljice Elizabete.
Nije vredelo, beleži brat kralja Petra Drugog. Mici Lou i raskolnici falsifikovali su Petrovu umrlicu: glasila je na ime drugog umrlog, nekog Petra Petrovića... Falsifikovano je sve: datum, vreme i mesto smrti.
Manastir Svetog Save u Livertbilu, država Ilinois, četrnaestog novembra 1970, raskolnici sahranjuju kralja Petra Drugog. U povorci od njegovih rođenih iz doma bio je samo brat, princ Andrej, što će po njega kasnije biti kobno. Na odru govori emigrant Dragiša Kašiković: „Kralju naš čestiti, gospodaru, mili zemljače. Morao si u izgnanstvo, sudbina ti je trnov venac namenila. Nosio si ga hrabro, Karađorđevski. Ali ti se kunemo čašću i imenom da ćemo te preneti na Oplenac. U slobodnu Srbiju, koju ti sudbina nije dodelila da ponovo vidiš.“
Čulo se samo škripanje mermerne ploče kojom su ukopnici pritisli grobnicu.



BELEZI

U PORTI manastira u Livertbilu, gde počiva kralj Petar Drugi, iza oltara, sahranjen je Konstantin Fotić, kraljevski ambasador u Vašingtonu. Na ulazu u manastir je spomenik generalu Draži Mihajloviću sa posvetom „ministru vojnom“.

DO MONARHIJE

PRINC Tomislav u više navrata je zažalio što mu braća, kralj Petar i princ Andrej počivaju u tuđini. I on i princ Aleksandar imali su snažnu želju da ih vrate u otadžbinu i sahrane u porodičnu grobnicu. Nadao se da će i majci Mariji tu želju da ispuni... Ni naša crkva, međutim, ni država nisu mu pružile podršku. Iz kojih razloga? Tomislav Karađorđević nije ostavio odgovor na ovo pitanje.
(Nastaviće se)