Dug čarobnoj Jeleni

OD ROĐENjA je ova žena bila božanstvo. I sahranili su je tako: u povorci hiljade ljudi, u mukloj tišini, kao da žale za najrođenijim.
Odlazak Jelene Savojske, italijanske kraljice, kćeri kralja Nikole, u zimu 1952. godine, potresao je Monpelje i Langdok. Francuzi, u čijoj zemlji je odlučila da završi život vredan čitave enciklopedije, danima su pohodili njen grob. Kao da su joj se oduživali za predsmrtnu samoću i bolest. Štampa je zabeležila: „To su bile hodočasne posete preminuloj čarobnoj Jeleni, mada je plemenitom dušom zadužila više svoj crnogorski i narod svoga muža, Vitoria Emanuela Trećeg, kralja Italije, nego francuski“. Italijani su joj za dobročinstvo u Mesini ipak podigli spomenik za podvig u zemljotresu 1908. godine. U danima razornim za ovaj grad ona je organizovala poljsku bolnicu i u njoj vidala rane unesrećenima i materijalno im pomagala. U danima Velikog rata, sa istom posvećenošću, kraljica je pomagala ugrožene, radeći kao medicinska sestra.
A gotovo čitav vek kasnije, italijanski biskupi su se setili da je svrstaju među - svete, a Sveta Stolica istovremeno je pokrenula pitanje premeštanja posmrtnih ostataka u Rim.
Put povratka se još nije dogodio: proces je dug i složen. Za života je republikanske vlasti nisu zvale. Da jesu?
- Ne bi se vratila. Mati je sve vreme nosila gorčinu progona i Mafaldinu smrt, život je za moje roditelje posle bio mučan, iako su se trudili da uz unuke potisnu sećanja na te dane - govorila je sofijskom novinaru Angelu Kotovu bivša bugarska carica Đovana, kćerka kraljice Jelene.
MAJ 1946, početak puta bez povratka. Jedan od najmučnijih trenutaka u životu Savoja. U knjizi „Jelena od Montenegra“, Miodrag Pešić piše:
Dva motorna čamca i mala pratnja odveli su u izgnanstvo kralja i kraljicu Italije. Ukrcani su na krstaricu koju je pratila torpednjača. Kraljica je na rastanku zagrlila novog kralja Italije, sina Umberta, ali se nije rasplakala iako je znala da će i njegova vladavina biti kratkog veka. Zagovornici monarhije pokušali su da spasu dinastiju i ponudili su Italijanima novog, nekompromitovanog kralja Umberta II. Italijani su se, međutim, glasanjem opredelili za republiku i monarhiji je došao kraj.
Kraljevski par je prognan u Egipat. Kralj Faruk je primio Vitoria Emanuela i Jelenu Savojsku, kao prijatelje a ne kao prognane vladare. Ujutru, 12. maja 1946. godine, on je lično došao u Aleksandriju i posle prijema u njihovu čast, smešteni su u najlepšu kuću u gradu. Nekoliko dana posle, engleske vojne vlasti dobile su od egipatske vlade istu palatu na raspolaganje, pa je kraljevski par opet morao da se seli. I njih i kralja Faruka iz ove neprijatne situacije izvukao je neki bogati Italijan, koji im je stavio polovinu svoje vile na raspolaganje.
U jesen 1946. godine, Vitorio Emanuel kupio je vilu u aleksandrijskom rezidencijalnom kvartu i dao joj ime „Jela“, po njegovoj ženi i ljubavi Jeleni. Mesec dana posle njihovog izgnanstva iz zemlje, prognan je i njihov sin Umberto II. Za njima je u Egipat stigla kći Jolanda, a zatim Đovana, bivša bugarska carica, sa ćerkom i malim kraljem bugarske Simeonom. Nedostajala je samo Mafalda koja je stradala u Buhenvaldu, nemačkom logoru.
Dva dana uoči Božića 1947. godine Vitorio Emanuel otišao je na pecanje. Vratio se sa izlivom krvi u plućima. Sutradan ga je pogodila tromboza i istog dana je umro.
POSLE muževljeve smrti, Jelenino zdravlje se pogoršalo, Egipat je napustila u leto 1949. godine i otputovala, po savetu lekara, u Francusku. Tu ju je posetio i maršal Fon Manerhajm, njena simpatija iz mladih dana, koji je ranjen u dvoboju s knezom Arsenom Karađorđevićem zbog nje, njegove Lenačke. Krajem oktobra, Jelena je odlučila da se vrati u Egipat. Njeno finansijsko stanje bilo je očajno. Novac njenog muža kod "Hambros banke" bio je blokiran, zbog spora sa italijanskom državom koja je zahtevala njegovu konfiskaciju.
Spor oko imovine u Italiji, koju je nasledila od muža, trajao je već dve godine kod suda u Rimu, jer je država tražila konfiskaciju celokupne bivše imovine italijanskih vladara. Pokušala je da proda muževljeve memoare jednoj izdavačkoj kući iz Njujorka, ali se njen sin Umberto suprotstavio. Tražio je da mu ih preda odmah posle očeve smrti.
Kraljica Jelena je 8. januara 1950. godine napunila 77 godina. Nekoliko dana kasnije izrazila je želju da se povuče u starački dom koji su držale italijanske časne sestre. Želja joj nije ispunjena, jer su lekari ubrzo konstatovali rak u trbuhu, i preporučili joj da ode u Francusku kod profesora Pola Lamarka. On je postizao znatne rezultate u lečenju ove bolesti zračenjem. Jelena je otputovala u Francusku, u Monpelje, i odsela najpre u jednom hotelu, a zatim se preselila u vilu profesora Lamarka, koja se nalazila u selu Mas de Ruel u Provansi. Profesoru Lamarku bilo je jasno da radioaktivna terapija, kojoj ju je podvrgavao dva puta nedeljno, nije nimalo uticala na poboljšanje i savetovao joj je da se podvrgne operaciji. Ona je pristala i zloćudan tumor je odstranjen.
Nije joj, ipak, bilo spasa. Umrla je dve nedelje posle operacije, 28. novembra 1952. godine. Sahranjena je na seoskom groblju sela Mas de Ruel o državnom trošku. U trenutku njene smrti, pored njene postelje nije bilo nijedno njeno dete.


JEDNA NEPOZNATA ŽENA

SEPTEMBRA 1943. godine pada fašistička vlada Italije. Kralj Vitorio Emanuel je sklopio primirje, uhapsio Musolinija. Oklopna nemačka divizija je bila nadomak Rima, kad je stigla naredba da se „visočanstvo evakuiše“. Kralj Vitorio Emanuel III održao je poslednji sastanak na aerodromu, a njegov sin Umberto, princ od Napulja, želeo je da se vrati i spase čast dinastije Savoja. Jelena je slutila: ako se vrati, ubiće ga Nemci. Tih dana njihova kćerka Mafalda, Nemica po udaji, supruga Filipa od Hesena, vratila se u Rim po decu. Uhapšena je sutradan i deportovana u nemački logor "Buhenvald". Kad su saveznici bombardovali logor, princeza od Hesena je ranjena, operacija nije uspela... Na grobu je neko upisao „Jedna nepoznata žena“.



SAMILOST DOMOVINE

OČARAN italijanskom kraljicom, crnogorskog korena Petrovića, Renato Barneski je o njenoj smrti u knjizi "Jelena Savojska" ovako pisao:
- Da je pozdravi poslednji put, tačno na vreme, stigla je i kiša koja je pratila sve njene značajne dane. Neometeni kišom, pet hiljada Francuza odalo je poslednju počast stranoj kraljici, duž sedam kilometara koji vodi od Figerola do groblja "Sen Lazar". Svi oni koji su je poznavali, oplakivali su je; neki od njih sa suzama i osećanjima sinovske žalosti. "Ja, republikanski građanin republikanske Francuske, plačem za ovom kraljicom kao da mi je bila majka", rekao je novinarima Pol Lemark, koji je Jeleni najpre dao svoju kuću za njene poslednje godine života, a zatim se pobrinuo da njene posmrtne ostatke drži u porodičnoj kapeli. Posmrtni ostaci Jelene Savojske prebačeni su, 28. decembra 1953, u mermerni grob u Karari, u centralnom delu groblja, gde od tada čeka građansku samilost republikanske Italije kako bi mogla da se vrati u domovinu i pridruži svojim mrtvima pod velikim svodom Pantenona.
(Nastaviće se)