I grobovi u izgnanstvu

Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
UVEK kad se setim kneginje Olge, setim se i njene priče o brošu, koju mi je jednom prilikom ispričala sa mnogo jetkosti, piše u "Memoarima" princ Tomislav Karađorđević. To je bilo onda kad je tadašnji predsednik Tito sklopio vojni sporazum sa Grčkom i Turskom da ga Alijansa, ako zatreba, štiti od Staljina. Tito je tim povodom doputovao u Atinu, grčki dvor je priredio večeru. Za stolom je bila i kneginja Olga. Njoj je grčki kralj bio bliski rođak.

Na gospođi koja je sedela do Tita, kneginja Olga je primetila vrlo skupoceni broš, jedinstveni primerak. Dotična gospođa je zapazila da kneginja Olga posmatra broš i, ponosna na njegovu lepotu, upitala je kneginju Olgu: "Da li vam se dopada moj broš"? "Ne vaš", odgovorila je hladno kneginja Olga, "to je moj broš". "Ali ovaj broš mi je poklonio Tito", rekla je gospođa. "To ne znam, međutim - taj broš je pre rata pripadao meni", objasnila joj je kneginja Olga. Gospođa se, osećajući se nelagodno, mašila rukom da skine broš i vrati ga kneginji Olgi, ali je ona velikodušno i na svoj dostojanstven i otmen način odvratila gospođu od toga. Rekla je: "Ne, molim vas, ne treba. Vi ste taj broš dobili."

U Lozani, kod ruske crkve, počivaju - knez Pavle Karađorđević, supruga Olga i njihov sin Nikola, stradao u Londonu u saobraćajnoj nesreći. Parcele uredno obeležene slovom L i rednim brojem grobnog mesta: 657, 658, 659.
Ruskinja Larisa Demidova svake nedelje ujutru upali sveću, uveče ponekad u prolazu zastane. Pita se koja li je ovo noć mrtvim Karađorđevićima u izgnanstvu?
Princeza Jelisaveta, najmlađe dete Pavla i Olge, kaže da su joj žive slike martovskog dana 1941, kad su morali na dugi put bez prava na povratnu kartu. “Svetlost je bila jaka, svi su nekud žurili, sudarali se, breze su drhtale. To pamtim.”

ZEMUNSKA stanica 26. marta, već je noć, namesniku knezu Pavlu, posle potpisivanja trojnog pakta u Zagrebu, vlada je poručila da se vrati. A onda, preokret: demonstracije, puč, bombardovanje… Kralj Petar Drugi, navodno, preko radija objavljuje da preuzima vlast.
“Vaše visočanstvo, čekaju vas na staničnom peronu”, kazao je knezu oficir iz pratnje.
U izveštaju je ovaj oficir kasnije ubeležio: "Knez je bio obučen u civilno odelo i bio bled kao krpa. Pitao me je: 'Mogu li da uzmem svoj kaput?' Imao sam utisak da ne gleda u mene kao revolucionara, već kao na svog dželata. Izašli smo na peron na kome je bio postavljen odred pešadije. Čula se komanda: 'Mirno!' Knez Pavle nije obavio smotru. To se nije ni očekivalo. U dvoru se ubrzo pojavio sa celom porodicom. Čim ih je ugledao, kralj Petar im je prišao. Svi smo znali da knez odlazi u izgnanstvo i da je to poslednji pozdrav kralja sa stricem. Suze su nam svima grunule. I kralj je jecao. I knez. I kneginja Olga. I njihova deca.
Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, princezu Jelisavetu. Na kraju - strica. To je za sve nas bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog.
Iste večeri, knez Pavle, bio je primoran da napusti Beograd."

Kralj Petar Drugi u svojim "Memoarima" o trenutku rastanka piše: "Ispratio sam ih. Bilo je to tragično zbogom čoveku koji je bio moj najbliži prijatelj i savetnik. Dok sam ga posmatrao kako odlazi, osećao sam svoju novu odgovornost i moju nepripremljenost za nju. Vratio sam se kući usamljen."
Voz je strasno pisnuo, kao da je živ. Prva stanica Grčka. Ovde Karađorđevićima Englezi nisu dozvolili da ostanu. Naložili su deportaciju u Afriku. Izgnanstvo u pustinji traje u živim slikama princeze Jelisavete: "Svima nam je bilo teško. Strahovala sam za živote svih nas."

SEDAM godina posle, knezu Pavlu i njegovoj porodici konačno su dozvolili da uđu u Evropu. Dobili su dozvolu 1948.
Princ Tomislav u "Memoarima" (objavila zadužbina kralja Petra Prvog) beleži: "Knez Pavle je bio razborit i u nejtežim trenucima svog života, pa i kada mu je stradao sin. Andrej i ja smo bili na sahrani 20. aprila (1954) u Ajvaru kod Vindzora. Sahrana je trebalo da se obavi u najužem porodičnom krugu. Knez Pavle je bio dirnut kad nas je video. Uvek sam želeo da čujem njegovo mišljenje, naročito kada je trebalo doneti neke porodične odluke. Dok je živeo u Parizu, više puta sam želeo sa njim da razgovaram o Trojnom paktu. Želeo sam od njega da čujem šta je stvarno tada bilo. Zašto je potpisao taj pakt? Odgovorio mi je diplomatski, kao pravi džentlmen: 'Jednog dana ćete o tome sve pročitati.'"
I, zaista, Kolumbija univerzitet, kome je zaveštao svoja dokumenta i svedočenja, zahvaljujući princezi Jelisaveti, ustupio ih je državnom arhivu Srbije. I dostupni su javnosti. Istorija koju su pisali pobednici sada ima i drugu stranu, a princeza koja nije imala bajku, danas ima nadu da njeni roditelji i brat konačno imaju pravo na večni mir u otadžbini.

- Želela bih da to bude u aprilu - kaže nam princeza. - U aprilu je rođen moj otac.
Iz Švajcarske je princeza Jelisaveta već dobila pristanak i preporuke kako se obavlja prenos moštiju iz ove zemlje. Ona se nada da će i naša država imati toliko sluha za Karađorđevića koji je, kako je 1939. zabeležio Momčilo Jovanović u časopisu “Zvono”, vodio Srbiju, "vešto, mimogred ratne politike”, a to, posle ubistva kralja Aleksandra nije bilo lako.

SMISAO ŽIVOTA
KNEGINJA Olga bila je zaštitnik mnogih humanitarnih društava i predsednik Crvenog krsta. U časopisu “Zvono” (osnovan 1939) zabeležene su ove njene reči: "Nikad nam nije potrebnija zajednička svest da spoji duše i srce našeg naroda, kao u danima teške nevolje. Možda nema molitve pobožnije od saosećanja prema bližnjem u vremenu patnje. Verujem da samo tada čovek može da razume dublji smisao života."

SVIREPI UDARAC
ISTORIČAR Nil Barfur piše da je sudbina, posle duge patnje zbog progona i nipodaštavanja, Pavlu i Olgi zadala još jedan svirep, i poslednji udarac: "Dvanaestog aprila 1954. u Londonu poginuo im je sin Nikola. Automobil koji je vozio skliznuo je sa puta u jarak pun vode. Onesvešćen na sedištu, mladić se udavio. Pavle i Olga, skrhani bolom za voljenim sinom, nikada se nisu oporavili. Pavle je posle sahrane napisao Berensonu: 'Ima stvari od kojih se čovek nikada ne oporavi. Nastavlja da živi mehanički, jer mora da živi, ali za to nema više ni svrhe, ni želje.'"
Princ Nikola sahranjen je u porti crkve sv. Petra u Ajvaru kod Vindzora. Posle smrti kneza Pavla, ekshumiran je i prenet u Lozanu, i sahranjen uz očev grob. Tu im se 1997. godine pridružila i kneginja Olga.