Pukovnik Dragutin Dimitrijevi? Apis streljan posle montiranog Solunskog procesa kao "neprijatelj kralja, Ustava i demokratske slobode". Dugo se, u najve?oj tajnosti, ?uvalo kako je ubijen pukovnik Apis. Tako se godinama nije znalo ni gde mu je grob
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković - JE LI vreme da se pozdravimo - pita Apis komandanta mesta.
- Vreme je - stiže odgovor.
- Onda, molim te, naredi da dobro gađaju. Da nas ne mrcvare.
Okrenuo se prema grobu u koji će za koji trenutak pasti, pa pogledao u sveštenika koji je stigao da opoje njega i dvojicu osuđenih na istu kaznu - smrt streljanjem: majore Rada Malobabića i Ljubu Vulovića.
Solun, polovina juna 1917, na širokom polju tužne ljudske slave vide se rake u pomrčini. Upališe žandarmi škiljave fenjere. Osuđenici broje rake, broje do tri, za svakog po jedna. U jednoj od njih će završiti svoj put, peške od Beograda preko Albanije, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, kao izdajnik i neprijatelj kraljevine. Optužen da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, da ukine Ustav i demokratske slobode u Srbiji, zavede režim vojne diktature. Preki sud ga je osudio na smrt streljanjem. Dugo će biti skrivane ove rake, a postaće tajno svetilište srpskim vojnicima do povratka u oslobođenu Srbiju.
Profesor Milan Živanović u zbirci dokumenata sa suđenja objašnjava: „Kralju Aleksandru je bila potrebna jedna ovakva presuda zastrašivanja, pa je montirao proces i osudio oficira i junaka koji je zaslužan za povratak Karađorđevića na srpski presto."
VEST je iz Soluna odjeknula do Beograda. Princ Đorđe, brat regenta Aleksandra (sinovi kralja Petra Prvog) se, čim je čuo da će Apis biti pogubljen, zaputio u Grčku. „Hteo sam da pokušam sve što je bilo u mojoj moći da se smrtna kazna ne izvrši. Aleksandar je jedini mogao da je preinači, pomiluje osuđenike, spase srpsku čast i ne dozvoli da srpski oficiri budu pogubljeni u jeku rata kao izdajnici“, zapisao je princ Đorđe u autobiografiji „Istina o mom životu“.
Ubrzo potom dogodio se susret braće u Solunu. Đorđe je Aleksandra upitao još sa vrata:
- Da li je istina ono što sam čuo? Da li je moguće...
- Šta si čuo?
- Da je Apis osuđen na smrt...
- Istina je. Njegova krivica je dokazana.
- I ti ćeš dopustiti da bude streljan?
- Nisam ga osudio ja. Osudio ga je sud.
- Tako. A ceo taj vaš proces sramota je za sve nas. Za vojsku, za tebe. Evropa je zgranuta. U ovo ratno vreme mi, prognani, streljamo svoje oficire u tuđoj zemlji. Da li vlada zna šta čini? Kako je smela da dozvoli taj proces i tu sramotu.
Đorđe je napisao: "Moj brat Aleksandar je znao da se ja teško rešavam da molim i da ovde danas izgovorene reči nikada neće biti zaboravljene. Izgledalo je kao da će Aleksandar svakoga trenutka prelomiti. Ipak, kolebao se. Lice mu je bilo samrtnički bledo, ruke su mu drhtale. Drhtali su mu i damari na čelu dok se ponovo nadnosio nad svoje papire, rasturene po stolu. Možda je razmišljao o ocu. Šta će reći stari kralj kada mu budem ponovio ovaj naš razgovor. On nikada neće odobriti ovu osudu, prezirao je primenu sile."
ALEKSANDAR je, ipak, odlučio: presuda će biti izvršena.
Apis se, kako su izvestili oficiri, držao dobro, ali je bio bled i glas mu je olako podrhtavao dok se šalio sa pukovnikom Dunjićem:
- Zašto nam ne izabraste neko bolje mesto, negde na visini, tamo odakle se vidi more.
I on i Ljubo Vulović i Rade Malobabić pozdravili su se sa oficirima, pa među sobom... Sišli su u raku. Apis se našalio: „Ovo je za mene plitko.“ (Bio je izuzetno visok, najviši među srpskim vojnicima i oficirima).
A kada su Radu vezali oči, a on zamolio da ga toga poštede, Apis mu je rekao: „Pusti Rade, tako je po zakonu.“
Streljački vod je podigao puške, nastala je mrtva tišina, Ljubo je iz rake izbacio svoj štap: „Molim vas odnesite ga mom drugu majoru Aleksi Saviću, a on neka ga preda mojoj ženi.“ Još je viknuo: "Živela Jugoslavija!"
Kroz solunsku noć, na polju kod Zejtinlika, još se čulo: "Zbogom Rade, zbogom Dragutine, Ljubo..." Poslednje reči i poslednji otkucaji srca. Odjeknuo je rafal.
Potpukovnik Ljubomir Dabić, sveštenik i drugi očevici ove smrti "koja je bila potrebna otadžbini", svedočili su: "Malobabić je već od prvih pet metaka završio. Ostala dvojica su se još podugo mučila, pa je na svakog od njih ispaljeno još po petnaest metaka."
Svedoci su još dodali: "Niko nije povređen u glavu."
U 4 časa i 47 minuta, jutra 16. juna 1917. godine, lekar je konstatovao smrt. Ukopnik je preko Apisa i dvojice njegovih saboraca brzo bacao tuđu, solunsku, zemlju.
POSLEDNJA VOLJA
- IAKO osuđen na smrt i lišen milosti krune, ja umirem nevin, ubeđen da je moja smrt potrebna Srbiji, iz viših razloga. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća sa kojom dočekujem poslednji čas - opraštao se pukovnik Apis, a onda podelio svoje stvari i imovinu. Sestriću Milanu Živanoviću, đaku izbeglici - ostavlja konja Zvezdana. Cigarete - žandarima koji su ga čuvali u zatvoru. Drugog konja - Lihtera, ostavlja vojsci, ako još može da posluži.
BELEG BROJ 5025
U KOSTURNICI Zejtinlika pod brojem 5025 počiva pukovnik Apis. Prema kazivanju prvog čuvara groblja, starog Save Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske, on mu je "grob obeležio i otuda od Bele kule kosti prenosio". Priču ovog časnog starine koji je zaveštao potomstvo da i sam počiva među saborcima na Zejtinliku, nasledio je njegov sin Đura, čuvar groblja do smrti 1961. godine. Danas je pamti Savin unuk Đorđe Mihailović, kustos Srpske kuće u Solunu. On za "Novosti" kaže:
- Pukovnik Apis je u kosturnici pod brojem 5025. Tu je, uz beleg, i njegova slika, samo imena nema. Kad je streljan nije imao nikakva dokumenta, pa je on još pod oznakom N.N. Tužno je to.
(Nastaviće se)
- Vreme je - stiže odgovor.
- Onda, molim te, naredi da dobro gađaju. Da nas ne mrcvare.
Okrenuo se prema grobu u koji će za koji trenutak pasti, pa pogledao u sveštenika koji je stigao da opoje njega i dvojicu osuđenih na istu kaznu - smrt streljanjem: majore Rada Malobabića i Ljubu Vulovića.
Solun, polovina juna 1917, na širokom polju tužne ljudske slave vide se rake u pomrčini. Upališe žandarmi škiljave fenjere. Osuđenici broje rake, broje do tri, za svakog po jedna. U jednoj od njih će završiti svoj put, peške od Beograda preko Albanije, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, kao izdajnik i neprijatelj kraljevine. Optužen da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, da ukine Ustav i demokratske slobode u Srbiji, zavede režim vojne diktature. Preki sud ga je osudio na smrt streljanjem. Dugo će biti skrivane ove rake, a postaće tajno svetilište srpskim vojnicima do povratka u oslobođenu Srbiju.
Profesor Milan Živanović u zbirci dokumenata sa suđenja objašnjava: „Kralju Aleksandru je bila potrebna jedna ovakva presuda zastrašivanja, pa je montirao proces i osudio oficira i junaka koji je zaslužan za povratak Karađorđevića na srpski presto."
VEST je iz Soluna odjeknula do Beograda. Princ Đorđe, brat regenta Aleksandra (sinovi kralja Petra Prvog) se, čim je čuo da će Apis biti pogubljen, zaputio u Grčku. „Hteo sam da pokušam sve što je bilo u mojoj moći da se smrtna kazna ne izvrši. Aleksandar je jedini mogao da je preinači, pomiluje osuđenike, spase srpsku čast i ne dozvoli da srpski oficiri budu pogubljeni u jeku rata kao izdajnici“, zapisao je princ Đorđe u autobiografiji „Istina o mom životu“.
Ubrzo potom dogodio se susret braće u Solunu. Đorđe je Aleksandra upitao još sa vrata:
- Da li je istina ono što sam čuo? Da li je moguće...
- Šta si čuo?
- Da je Apis osuđen na smrt...
- Istina je. Njegova krivica je dokazana.
- I ti ćeš dopustiti da bude streljan?
- Nisam ga osudio ja. Osudio ga je sud.
- Tako. A ceo taj vaš proces sramota je za sve nas. Za vojsku, za tebe. Evropa je zgranuta. U ovo ratno vreme mi, prognani, streljamo svoje oficire u tuđoj zemlji. Da li vlada zna šta čini? Kako je smela da dozvoli taj proces i tu sramotu.
Đorđe je napisao: "Moj brat Aleksandar je znao da se ja teško rešavam da molim i da ovde danas izgovorene reči nikada neće biti zaboravljene. Izgledalo je kao da će Aleksandar svakoga trenutka prelomiti. Ipak, kolebao se. Lice mu je bilo samrtnički bledo, ruke su mu drhtale. Drhtali su mu i damari na čelu dok se ponovo nadnosio nad svoje papire, rasturene po stolu. Možda je razmišljao o ocu. Šta će reći stari kralj kada mu budem ponovio ovaj naš razgovor. On nikada neće odobriti ovu osudu, prezirao je primenu sile."
ALEKSANDAR je, ipak, odlučio: presuda će biti izvršena.
Apis se, kako su izvestili oficiri, držao dobro, ali je bio bled i glas mu je olako podrhtavao dok se šalio sa pukovnikom Dunjićem:
- Zašto nam ne izabraste neko bolje mesto, negde na visini, tamo odakle se vidi more.
I on i Ljubo Vulović i Rade Malobabić pozdravili su se sa oficirima, pa među sobom... Sišli su u raku. Apis se našalio: „Ovo je za mene plitko.“ (Bio je izuzetno visok, najviši među srpskim vojnicima i oficirima).
A kada su Radu vezali oči, a on zamolio da ga toga poštede, Apis mu je rekao: „Pusti Rade, tako je po zakonu.“
Streljački vod je podigao puške, nastala je mrtva tišina, Ljubo je iz rake izbacio svoj štap: „Molim vas odnesite ga mom drugu majoru Aleksi Saviću, a on neka ga preda mojoj ženi.“ Još je viknuo: "Živela Jugoslavija!"
Kroz solunsku noć, na polju kod Zejtinlika, još se čulo: "Zbogom Rade, zbogom Dragutine, Ljubo..." Poslednje reči i poslednji otkucaji srca. Odjeknuo je rafal.
Potpukovnik Ljubomir Dabić, sveštenik i drugi očevici ove smrti "koja je bila potrebna otadžbini", svedočili su: "Malobabić je već od prvih pet metaka završio. Ostala dvojica su se još podugo mučila, pa je na svakog od njih ispaljeno još po petnaest metaka."
Svedoci su još dodali: "Niko nije povređen u glavu."
U 4 časa i 47 minuta, jutra 16. juna 1917. godine, lekar je konstatovao smrt. Ukopnik je preko Apisa i dvojice njegovih saboraca brzo bacao tuđu, solunsku, zemlju.
POSLEDNJA VOLJA
- IAKO osuđen na smrt i lišen milosti krune, ja umirem nevin, ubeđen da je moja smrt potrebna Srbiji, iz viših razloga. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća sa kojom dočekujem poslednji čas - opraštao se pukovnik Apis, a onda podelio svoje stvari i imovinu. Sestriću Milanu Živanoviću, đaku izbeglici - ostavlja konja Zvezdana. Cigarete - žandarima koji su ga čuvali u zatvoru. Drugog konja - Lihtera, ostavlja vojsci, ako još može da posluži.
BELEG BROJ 5025
U KOSTURNICI Zejtinlika pod brojem 5025 počiva pukovnik Apis. Prema kazivanju prvog čuvara groblja, starog Save Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske, on mu je "grob obeležio i otuda od Bele kule kosti prenosio". Priču ovog časnog starine koji je zaveštao potomstvo da i sam počiva među saborcima na Zejtinliku, nasledio je njegov sin Đura, čuvar groblja do smrti 1961. godine. Danas je pamti Savin unuk Đorđe Mihailović, kustos Srpske kuće u Solunu. On za "Novosti" kaže:
- Pukovnik Apis je u kosturnici pod brojem 5025. Tu je, uz beleg, i njegova slika, samo imena nema. Kad je streljan nije imao nikakva dokumenta, pa je on još pod oznakom N.N. Tužno je to.
(Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
IZMENA SAOBRAĆAJA U OBRENOVCU: Zbog radova na kolovozu, menjaju se trase
TOKOM radova na redovnom održavanju u Ulici vojvode Mišića u Obrenovcu, na delu od Ulice kralja Aleksandra I do zone raskrsnice sa Ulicom Ljube Nenadovića, od sutra pa do 24. maja doći će do promena u radu linija javnog prevoza, saopšteno je iz Sekretarijata za javni prevoz.
13. 05. 2025. u 23:30
PALA ODLUKA: Evo ko se plasirao u finale "Evrovizije 2025" - "da" Albaniji, "ne" Hrvatskoj
UŠLI smo u samu završnicu takmičenja za "Pesmu Evrovizije 2025". Posle izbora nacionalnih predstavnika, stigli smo do prvog polufinala "Evrovizije 2025". Domaćin je dvorana "St. Jakobshalle", grad Bazel i Švajcarska, država iz koje je prošlogodišnji pobednik iz švedskog Malmea - Nemo sa pesmom "The Code".
13. 05. 2025. u 23:23
VAKCINA PROTIV ALERGIJA NA MAČKE: Priprema se za klinička ispitivanja na ljudima
VAKCINA protiv alergija na mačke je u fazi pripreme za klinička ispitivanja na ljudima, saopštila je danas pres služba moskovskog Univerziteta Sečenov.
13. 05. 2025. u 23:22
uživoRAT U UKRAJINI Veliki uspeh Rusa kod Pokrovska! "Hrabri" oslobodili Miroljubovku; Napad na centar Tokmaka (MAPA/VIDEO)
RAT u Ukrajini-1.175. dan.
13. 05. 2025. u 07:31 >> 23:18
OSVEŽAVA I DAJE SNAGU: Prolećna salata od šargarepe i suvog grožđa
PROLEĆNA salata od šargarepe i suvog grožđa je osvežavajuća i daje energiju.
13. 05. 2025. u 23:10
