Humka po volji pisca

Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
MI se danas lišavamo jednog groba koji bi nam bio mio na našoj grudi.
Nevoljno, ovim rečima, Srbija se oprostila od velikog Milovana Glišića. Izgovorio ih je u jednu poznu jesen, u ime Srbije upravnik Narodne biblioteke Srbije Jovan Tomić. Na dubrovačkom groblju on je bio jedan od mnogih u dugoj povorci koja je stigla tom nezgodom iz Srbije.
Ali, otac srpskog realizma, koji je napisao takve pripovetke bez koje bi mladost srpskih generacija bila tužna, tako je izričito zahtevao. Kada se razboleo od tuberkoloze, bolesti koja je odnela plejadu umetnika, iz rodnog Gradca, seoca kod Valjeva, otišao je u Dubrovnik da se leči. U poznu jesen 1907. godine stigao je tamo da, kako je govorio, " umre u lepoti drevnog grada".
Tvorac savršeno jednostavnog, čistog i lepog narodnog stila i britkog razmišljanja, ispustio je dušu u bolnici. Za svaki slučaj, pre tog trenutka, prijateljima je ponovio svoj zavet da ga sahrane u Dubrovniku. Srpska vlada zbog toga je odustala od svoje prvobitne namere da Glišićevi posmrtni ostaci budu preneseni u Beograd. Odlučeno je da se pogreb obavi o državnom trošku u Dubrovniku.
     HRONIČARI tog vremena ne pamte da je ijedan državnik sahranjen na tako veličanstven način. Kada su mesni paroh i kaluđer obavili opelo duga povorka krenula je put srpskog groblja na Boninovu. Napred je, zabeleženo je, stupala srpska mesna muzika, a za kovčegom Stanka, sestra Glišićeva, sa prijateljima. I mnogo sveta, poštovalaca, znanaca i neznanaca. Iz Srbije vence su položili predstavnici skoro svih institucija: srpska vlada, Srpsko književno društvo, Srpsko kraljevsko narodno pozorište, "Srpska književna zadruga", Srpska dubrovačka omladina, Srbi iz Srbije u Dubrovniku, dubrovački Srbi radnici, Narodna čitaonica...
Glišić je mnoge naučio da vole selo, patrijarhalni moral i seosku bistru pamet. On mrzi čaršiju. I ruga joj se. "Ala je gadna ta čaršija", veli iskreno u jednoj svojoj priči. Većina njegovih priča dešava se na selu, u valjevskom kraju i na Kosmaju. Od dvadeset i dve pripovetke čak šesnaest je sa sela. Ponosi se svojim seoskim poreklom i slika seljake realno, onakvim kakvi jesu. S mnogo duha, smeha i podsmeha.
     ZELENAŠI i kaišari uvek rđavo prolaze. Vlast i birokratija još grđe. Ruga im se, podsmeva, i uvek izvuku deblji kraj. Kao u pripoveci "Šilo za ognjilo" koja predstavlja seljačku osvetu grabljivom Cincarinu. Svuda odzvanja vedar, zvonak smeh na račun varalica, lupeža i zelenaša. Većina njegovih likova su postojali i događaji se dešavali. U predgovoru "Podvale" on piše: "Trudio sam se da iznesem što vernije nacrtane tipove kakvih i danas ima po našim palankama".
"Svirač" je napisan prema originalnom ugovoru gazde i momka, "Roga" se desila negde u valjevskoj Kolubari, "Šetnju posle smrti "ispričao je Glišiću jedan učesnik događaja. Skroz istinita, neprerađena priča je i čuvena istorija podmićivanja, pripovetka "Glava šećera".
Glišić ne zaobilazi ni carsku ni Božju vlast na zemlji. Pop Paja, u "Glavi šećera", ima običaj kad se napije da projuri na najbešnjem konju u trku, s punom okanicom na glavi. Pop Jerotije, sa ciganskim sviračima, "peva sasvim mrsne pesme i rže za ženskinjama kad se malo ćevne".
Samo u trima njegovim pričama ne odzvanja smeh. To su "Zadušnice", priča o kobnoj materinskoj ljubavi, "U zao čas" (o mrtvim ljubavnicima) i legendarna "Prva brazda", za koju je Janko Veselinović rekao da je najbolja pripovetka u našoj literaturi. To je priča za sva vremena o odrastanju dece bez oca i životu žene bez muža. Ta gordost i radost, suze i smeh, s kojom udovica Miona dočeka da njen petnaestogodišnji Ognjan zaore prvu brazdu - iznova stegne srce. Glišić je ispričao za sve naraštaje i generacije. Za svu decu sveta koja će u svom životu bez roditelja zaorati svoju prvu brazdu.

POLIGLOTA
RUSKI, francuski i nemački koji će mu doneti slavu prevodioca, naučio je, praktično, sam. Veliki ruski pisci stigli su u Srbiju zahvaljujući Glišiću. Gogolj s romanima "Mrtve duše" i "Taras Buljba", Tolstoj s romanima "Rat i mir" i "Krajcerova sonata". Preveo je Gončarevljevog "Oblomova", a sa francuskog Balzaka ("Šagrinsku kožu"), Merimea ("Kolombu)", Verna i druge.

SUJEVERJE
KAO i sva seoska deca i Glišić je voleo da sluša jezovite priče o vampirima, nečastivima, drekavcima, zduhaćima, vukodlacima, vešticama. Uneo ih je u svoje pripovetke iz kojih znamo da na grob vampira treba doći nepočišćenim vrancem, glogovim kocem i vodom adžijazmom (osvećena). Da se vampiri javljaju oko kuća gde su puni koševi ili gde ima mladih udovica. Da se zmajeve otresine nalaze kraj izvora gde se zmajevi kupaju i da liče na riblju krljušt. Napisao je priču o Savi Savanoviću, prvom srpskom vampiru.
U poznim godinama omiljena knjiga bila mu je "Hiljadu i jedna noć".
(Nastaviće se)