Slike bojene tugom

Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
SVAKA osoba koja ne prevari sebe sigurno je srećna. Milena Pavlović Barili, slikarka tananog duha, rodom iz Požarevca, nije varala sebe. Išla je napred, pravo u iskušenja i, kako je zapisala Adela Pacola u knjizi o našoj slikarki, sigurno je bila srećna.
U životu koji na mahove izgleda taman i težak, bila je u večitoj potrazi za emocijama, bojama, ekspresijama, istini. Poeta slikarstva zamišljena nad večitim temama života i smrti.
Bila je jedino dete Bruna Barilija, italijanskog kompozitora pesnika i putopisca i Danice Pavlović. Slikarsko obrazovanje stekla je u beogradskoj Umetničkoj školi, studije nastavila u Minhenu, a onda - ceo svet postaje njen dom: London, Pariz, Rim, Njujork...
Početak, kao i svaki drugi - bio je težak. Posle prve veće izložbe u Galergiji art u Rimu, oktobra 1932. pisala je majci:
"Ima puno sveta, ali se još ništa nije prodalo. Uzorci su razni, ali to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi."
Navodi da je zdrava, ali užasno umorna. Život nije bio lak:
"A jednako sam gladna... Zasad, još uvek se smucamo, moj otac i ja, s jednom do dve lire u džepu. On satima čeka u čekaonicama, kao i ja.”
ŽIVOT u Rimu nije doneo uspeh Mileni Pavlović Barili. Imala je puno udvarača, kako je pisala majci, ali ne i prodatih slika. Aprila 1938. godine, izlaže na Jelisejskim poljima. Njena senzacionalna pojava pred pariskom publikom pridobija joj Bretonovu, Koktoovu i Lotovu naklonost. Zabeleženo je da je veliki pesnik Pol Valeri stajao čitav sat pred njenom slikom “Devojka s lepezom”. Tada je upućen izazov kritičarima da formiraju slikarski pravac Milene Pavlović Barili, ali on ni do danas nije definisan.
U predvečerje rata, odlučila je da napusti Italiju. Avgusta 1939. godine, prodala je svom pariskom prijatelju i slikaru Šibu Miličiću malu dragocenu sliku "Kompozicija". Tim novcem kupila je kartu za brod. U zoru, kada je stigla u Ameriku, napisala je majci koju je veoma volela:
"Stigla sam. Tek je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala, šaljem tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično..."
- Početak u Americi, turoban i težak, bio je sve vreme prekriven teškom nostalgijom. Ali, on je - zapisala je Adela Mekola, autor knjige o Mileni, koja je kao radnik Italijanskog kulturnog centra u Beogradu organizovala izložbu naše slikarke u rodnom mestu njenog oca u Parmi - za Milenu bio važan, jer je označio njeno odrastanja i oslobađanje od roditelja. Svi su bili veoma snažne i obeležene ličnosti. Svako je držao svoju stranu, svoju zemlju i svoja interesovanja. Odatle, ređe piše roditeljima, udaje se i pronalazi sebe i svoj mir. U bici za život imala je više uspeha nego u Rimu, jer se okrenula komercijalnim radovima.
NJENE reklame i ilustracije za ženski časopis "Vog" donele su joj materijalno blagostanje. Uporedo radila je na svojim slikama koje su u Americi, kako je primetio najbolji poznavalac Mileninog slikarskog opusa Miodrag B. Protić, dobile drugačiji ton. Nazvao ga je "verizam muzejskog tipa". Milena je zadržala renesansu podlogu, ali je ideje ispunjavala mitskim i religioznim asocijacijama.
Izlaže redovno, s velikim uspehom. Na vrhu je društvene lestvice, u društvu uticajnih ljudi. Postaje prijatelj s poznatim kompozitorom Đan-Karlom Menotijem, za čiju je operu “Sebastijan” izradila kostime i scenografiju. Zrači harizmatskom lepotom.
Kao što piše stihovima “na kutku oblaka spava nejasna tuga”, tako i slika intuitivno i mitski.
Menoti joj naručuje scenografiju i kostime i za sledeći komad “San letnje noći”, Viljema Šekspira, ali Milena taj posao neće završiti. Nije uspela da preboli nesrećan pad s konja marta, 1944. Umrla je marta sledeće godine.
Četiri godine kasnije, njena urna biće pohranjena na groblju za strance Testačo, u Rimu.
“Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije Svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje. Tu počivaju Šeli i Kits", javio je Bruno Barili Mileninoj majci u Požarevac.
Porodica Barili, duboko vezana neraskidivim nitima, na kraju se opet našla zajedno. Kada je došlo vreme, njen otac Bruno (1952), a zatim i majka Danica (1965) pridružili su joj se na groblju za strance u Rimu.

SLIKE ZA PAMĆENJE
MILENA Pavlović Barili ostavila je nenadmašne kompozicije: "Slikarka sa strelcem", "Anđeli", "Devojka sa lampom", "Madona", "Devojčica i soko", "Salomina igra", autoportret za koji je sama u pismu majci ocenila da je vrhunski.

GRACIJA
ZA Milenu su govorili da je gracioznija i lepša od svojih slika. Milena je, s druge strane, bila svesna svoje lepote. Mitske scene komponovala je sa svojim telom.
(Nastaviće se)