Večiti mir vojvoda

Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković

KADA su, pre nešto više od decenije i po, iz rumunske Herešti u Gornji Milanovac uz počasti prenete mošti Karađorđevog vojvode Milana Obrenovića, rodonačelnika grada pod Rudnikom, bilo je gotovo izvesno da je i Požarevac spreman da „u svoju nahiju“ vrati ovdašnje vojvode - Milenka Stojkovića i Petra Teodorovića Dobrnjca. Ali vreme, čiji se dah osećao u Srbiji, nije bio da slavi ustanike. Pogotovo one koji su svojevremeno bili spremni da potegnu kubure na vožda, odričući mu svaku pokornost. Tako negdašnji ustanici protiv turske tiranije i danas počivaju u Moldaviji.
Zašto je sudbina baš ovim znamenitim vojvodama iz Prvog srpskog ustanka namenila večnu, daleku tuđinu?
- Sada glave da sačuvamo, pa kad se na svoje vratimo i račune svakojake ispostavljemo do Biograda - zabeležio je 1811. godine Arso Protić, pisar vojvode Stojkovića, jednog od najkontroverznijih vojskovođa u istoriji Srbije. Dao je veliki doprinos ostvarenju državne nezavisnosti, a sebe je smatrao nezavisnim od zakona.
"Milenko Stojković, kad god dođu lađe niz Dunavo, pune sirotinje, on sebi izabira najlepše žene, pa od njih načini čitav harem, te su ga posluživale čibukom i kafom. Kad ih se kojih nasitio, udav`o bi ih za svoje sluge i bećare."
ISTORIJSKI udžbenici, međutim, nisu opterećivani ovim činjenicama. O prošlosti Vojvode Stojkovića iz sažete lekcije prenosimo: rodom je iz nahije požarevačke, sela Kličkovca, pametan čovek i junak, nepismen, ali prek, pa su ga se u nahiji i dalje plašili kao žive vatre.
Vuk Stefanović Karadžić, beležeći život srpskih vojvoda, navodi: "Takav (vojvoda Stojković) nije hteo u surum, pa ga je Karađorđe 1811, proterao iz Srbije. Vojvoda je utočište našao u Rusiji. Tamo je primljen u državnu službu, naučio da čita i piše i stekao mnogo novaca. Umro je u nekakvoj varoši, negde oko Crnog mora."
Ista sudbina pogodila je i drugog Karađorđevog vojvodu Stevana Teodorovića Dobrnjca, „jer se usprotivio voždovoj hirovitoj i zahtevnoj pokornosti, mada poroka nije imao. Jedini je on bio gluv i slep prema ženskoj lepoti“.
Milan Milićević u "Pomeniku" zapisuje: "Dobrnjac je bio ljubazan, njegova kuća uvek je bila otvorena i sto postavljen. U borbama kod Ivankovca, 1805, i Deligrada, 1806. - veliki junak. Ugledan kod vojske, po junaštvu. Umeo je da ih privuče da ga slušaju. Ali je nepogodan bio prema onima koji su hteli da mu zapovedaju. Može biti da se ova osobina njegovoga temperamenta sudarila s naravi Karađorđevom, koji nije trpio pogovora, pa ga je proterao."
VOJVODE požarevačke prisvojili su za sebe teritorije između Morave, Dunava, Timoka i Niša i zaveli teror, plaćali momke i bećare koji su bili „izvršna vlast“, zaključuje istoričar Miroslav Svirčević istražujući ovaj period naše istorije i ulogu srpskih vojvoda. On zaključuje da su novim srpskim starešinama burni istorijski događaji posle Prvog ustanka dali priliku da potpuno zagospodare svojim oblastima. Uspostavili su vlast koja se nije razlikovala od dahijskog terora. I, vožd kod kojeg je sazrela svest da je potrebno organizovati državu, pokazao im je put kuburom: „Ili u surum (pod zakon) ili napolje iz Srbije“.
Stojković i Dobrnjac izabrali su put do ondašnje Besarabije (deo današnje Moldavije) koja je bila utočište prognanim vojvodama, a koju godinu posle i drugim ustanicima prve srpske revolucije i njihovim porodicama, nepoželjnim za novu, Miloševu Srbiju.



VAZDA ZA JUNAKA

ŽENA, velika ljubav hajduk Veljka Petrovića, Karađorđevog vojvode krajiškog i komandanta negotinskog, lepa Čučuk Stana sahranjena je u Istanbulu. Posle pogibije muža, bila je najpoželjnija udovica, za koju su se otimali bogati sremski trgovci. Vuk Stefanović Karadžić, u priči o Hajduk Veljku, beleži da ih je udova negotinskog vojvode redom odbijala: „Ako se još jedanput izudajem, opet ću za junaka“. I, udala se za turskog kapetana koji je, po junaštvu, bio vredan uzeti je za ženu. Odveo ju je u Istanbul gde je, u tišini, niko ne pomera.

STRAH OD POMRČINE

I BRAT Petra Dobrnjca, vojvoda kneza Miloša, Stevan počiva daleko od Srbije. Zadužio je velikog knjaza „podižući čitavu Moravu protiv Turaka“. I Miloš ga je, za te zasluge, proglasio za kneza moravskog. A kad su preko noći, po Srbiji počeli da nestaju viđeni ljudi, „Stevan pritegnu opanke, pa uplašen da ga pomrčina ne izede, ode za bratom“. Grob mu je, prema zapisu u "Pomeniku", u Jašu, u Moldaviji.

PUŠKIN PEVA STAMENI

POSLE propasti Prvog srpskog ustanka, u izgnanstvo u Kišinjev stigla je Karađorđeva porodica. Sin Aleksa bio je ruski carski oficir, a kćeri Sara i Stamena "viđene" za ruske knezove. U Kišinjevu, po carskom dopustu, beleži dr Ljubivoje Cerović, živeo je tada i Aleksandar Sergejevič Puškin. Za njega su Karađorđevi sinovi i kćeri bili “nadahnuće i divljenje“, pa je najmlađoj Stameni posvetio pesmu.
(Nastaviće se)