Aleja Sent ANdreje

Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković

U OVOJ oskudnoj, tuđoj jeseni gde ne čujem huk moje planine, ni buk Bistrice, sahranjujem sebe živa bez plamena drage domaće vatre... Jadni moj narode bez domovine, sad te tužnog u tuđini ostavljam.
U Sent Andreji, u porti Sabornog hrama vreme je stalo na nadgrobnim spomenicima. Ploče od planinskih stena, dovučene iz otadžbine, okrunilo vreme. A epitafi se ne daju. Prvi je ispisan nekome umrlom 1928. Te godine, peta generacija Srba u seobi trošila je tužnu jesen u depresivnoj ravnici, mađ arskoj, i iz života ispraćala svoje pretke iščupane iz kosovskog korena, na kraju 17. veka.
U "Pomeniku" znamenitih ljudi u srpskom narodu novijeg doba (štampan 1888. godine) pratimo put potomaka naroda iz kolone od 37.000 duša koje je, 1690, u Sent Andreji zaustavio episkop pećki Arsenije (Čarnojević).
„Doneli su i veliki krst i mošti cara Lazara da oko sebe sabere: carski Prizren, Orahovac, Dečane i Peć... I sve što se s Kosova pokrenu. Nigde toliko tuge, kao ovih vremena u Sent Andreji“, zapisaće dva veka posle Milan Milićević u svom "Pomeniku". A evropski trgovci, kazivaće da je "retko bilo naroda koji je izdržao takav napor kao srpski narod s Kosova, koji je pokazao neopisivu duševnu lepotu“. Oni postavljaju spomenike velike kao njihova tuga, a grobljima i njivama daju imena svojih pređašnjih ognjišta: Bistri potok, Kraljev vinograd, Novo brdo, Istočnik, Graničar, Medova međa... I sade trešnje iz Metohije, i dudove iz Patrijaršije. Dva veka kasnije, istorija se gotovo ponovila. (O srpskom narodu slično će pisati u Grčkoj, utočištu solunskih ratnika)
PORUKU u kamenu, s početka priče, sebi za života ispisao je jedan od osamnaest crkvenih velikodostojnika „koji se upokojiše oko Sabornog hrama u vremenu od 1720. do 1995“, kako je zapisao vladika dr Sava šumadijski, koji je deo svog života posvetio istraživanju grobnih mesta srpskih arhijereja u čitavom svetu.
Slobodan Kostić u brošuri „Momenti iz prošlosti i sadašnjosti Sent Andreje“ (štampana 1903.) beleži da je bilo utočište i počivalište generacijama Srba i njihovim vladikama iz seoba. „Oni su nemerljivu tugu progonstva otkrivali samo posle smrti, na nadgrobnim pločama. Ima li veće tuge od one kad crkveni dostojnik kaže: `sahranjujem sebe živa`. Zato velim: nigde na svetu nema toliko grobova, imenovanih i bezimenih, u kojima počiva toliko vladika.“
U Sent Andreji, devetnaest je takvih humki gde se tačno zna ko u njima počiva, kada se rodio, kada je umro, koji je crkveni čin imao: od prvog koji se pamti - 1728, kada je u porti crkve sahranjen episkom budimski Dionisije (Novaković) do potonjeg Artemija Naka, koji je umro u Lozani i ovde prenet. Daleko je, međutim, više onih humki - bez imena. Ko zna kakav znameniti crkveni velikodostojnik u njima počiva?
VLADIKA Sava šumadijski, upitan oseća li barem malo ispunjenja za trud kome treba zahvaliti što znamo kakva je i u smrti veličanstvena liturgija sentandrejska, odgovrio:
- Za žive je radost. A u Sent Andreji samo Srba nema.
Niko pre ovog vladike i niko posle njega nije bio toliko predan da istraži sve humke u tuđini, sentandrejske i sve druge i daleke, dokuči što je sve ispisano na nadgrobnim pločama i kome su poruke u epitafima uputili, klešući ih u kamenu za života, i s kakvim je oproštajnim rečima spomenike podizalo zahvalno sveštenstvo i štujući narod.
“Sejali su svoje kosti ne samo po prostranstvima našeg nesrećnog raskomadanog otečestva, već i van njega. Grobovi su njihovi svuda: u Albaniji, Americi, Bugarskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Rusiji, Mađarskoj, Švajcarskoj... Sahranjivani su uglavnom u njihovim katedralnim hramovima i manastirima, a neki su želeli da počivaju u svom postrigu", zabeležio je vladika.
"Želim da sačuvam uspomene na one koji, postavši zajednički apostoli po življenju i namesnici po prestolu, u veri izdržaše, sve do krvi", zapisao je vladika Sava u svojoj knjizi "Arhijereji", koju je izdao “Kalenić”, 1999. godine. Želeo je da tako od zaborava sačuva uspomene na svete grobove srpskih arhijereja - koji su u potresnoj sudbini i vremenu izgona, delili sudbinu naroda.


KORENI

U SENT Andreji, prema podacima do kojih je došao vladika Sava šumadijski, počiva sedam mitropolita i episkopa budimskih. Deset temišvarskih. Ovde, u Sent Andreji, grobovi su episkopa segedskog, karlovačkog. Svetovna imena vladika upućuju na njihove kosovske korene iz kojih su iščupani davni preci.

ZVONA

SEDAM crkava Srbi su podigli u Sent Andreji: Sabornu, Uspensku, Preobražensku, Požarevačku, Opovačku, Zlesku... "Zamislite kada udare sva crkvena zvona", kazao nam je jednom vladika Sava. S primetnom tugom dodao je: "Ali, odavno nisu imali kome da zvone. Posle su i crkve bile tuđe kad nije bilo njihovog naroda. Katolici su ih preuzeli. Još da nije grobova srpskih, ko bi svedočio da nas je ovde ikada bilo."

SMRT U EMIGRACIJI

MNOGO je srpskih velikana sahranjeno daleko od otadžbine. Od vlasti do vlasti bilo je podobnih i nepodobnih. Od srednjovekovne do komunističke Srbije nicale su humke širom sveta. Od Vladisilava Drugog (sin srpskog kralja Dragutina), preko ustanika za vreme Turaka do kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu, čiji su članovi, računajući i šezdesetak generala i oficira, sahranjeni mahom na grobljima u Londonu i Parizu.

KRAJ