Magijom do krune

Piše: Srđan Ercegan
PORED najmaštovitijih teorija zavere, neidentifikovanih letećih objekata i raznih „paranormalnih fenomena“, Grigorije Jefimovič Raspućin zauzima istaknuto mesto u iznenađujuće bogatoj mitologiji dvadesetog veka. Njegovo mesto u savremenoj civilizaciji i masovnoj kulturi nesumnjivo je zasluženo, kada se uzme u obzir uloga koju je ovaj polupismeni sibirski seljak odigrao u tragediji pada carske Rusije. O Raspućinu su napisani mnogobrojni tekstovi, još od vremena kada je bivši monah Iliodor u svojoj knjizi „Sveti Đavo“, objavio niz šokantnih optužbi na račun ovog neobičnog čoveka, koji je svojim neverovatnim hipnotizerskim i sugestivnim sposobnostima, kao i veštom manipulacijom verskim osećanjima, sebi potčinio vladarsku porodicu prostranog carstva. O ovom neobičnom čoveku su, blago rečeno, kritički pisali i učitelj carske dece, Švajcarac Pjer Žiliar, velika kneginja Olga Oldenburg, sestra cara Nikolaja Drugog, velika kneginja Elizaveta Romanova, sestra carice Aleksandre i naravno knez Feliks Jusufov, slavni Raspućinov ubica.
Revolucionarna Rusija je otišla još dalje u svojim optužbama na račun ove zanimljive ličnosti. U svojim napadima na aristokratiju, boljševici su neštedice koristili Raspućina kao živi dokaz katastrofalnog stanja u državnom vrhu, koji carevinu vodi u propast. Tako su verifikovani prerevolucionarni aristokratski tračevi o caru slabiću i razvratnom i korumpiranom kaluđeru, koji zahvaljujući svojoj neprimerenoj romansi sa histeričnom caricom, zapravo vlada Rusijom.
SLAVNI pisac poznatog romana „Ivan Grozni“ Aleksej Tolstoj je napisao pozorišni komad „Caričina zavera“, po kome je Raspućin planirao da u carskom dvoru izvrši državni udar i na presto dovede caricu Aleksandru, prethodno zbacivši slabog i beskorisnog Nikolaja. Iako ova smela teorija nije potkrepljena nikakvim dokumentima ili dokazima bilo koje vrste, predstava je postigla veliki uspeh po moskovskim i lenjingradskim pozorištima. Ovaj režimski komad je, kao i revolucionarni pamfleti na kojima razvratni starac sa krunom na glavi, grli caricu i njenu dvorsku damu, imao za cilj da radnom narodu sovjetske Rusije prikaže dekadenciju, razvrat i pokvarenost carističkog režima.
O Raspućinu su pisali i govorili i njegova nekadašnja saveznica, dvorska dama Ana Virubova, episkop Teofan, koji je pomogao u njegovom vrtoglavom usponu, i Matrjona Raspućin, njegova kćerka. U knjizi „Raspućin i žene“, Rene Miler je pokušao da ispod naslaga sektaškog misticizma, dvorskih intriga i bespoštednih političkih borbi, u Raspućinu pronađe u osnovi dobrodušnog, lukavog ali prostodušnog ruskog čoveka, poročnog, sklonog pijanstvu i razvratu, ali i obdarenog neverovatnom energijom, erotičnom harizmom i iskonskom snagom nedokučivog sibirskog prostranstva.
U POSTKOMUNISTIČKOJ Rusiji, Raspućin je postao simbol i neizostavni deo nacionalističke mitologije. Njegove knjige, kao što je zbirka Raspućinovih izreka izdata pod imenom „Pobožne meditacije“, ponovo se čitaju kao duhovna literatura. Savremeni ruski nacionalisti prema Grigoriju Raspućinu imaju ambivalentna osećanja, tako da se mogu naći tekstovi u kojima je on ocrnjen kao čovek koji se „okružio jevrejskim sekretarima“ i koji je svoj uticaj na cara Nikolaja stavio u službu masonskih organizacija i njihovih mračnih ciljeva. Sa druge strane, u savremenim nacionalističkim i monarhističkim krugovima, o Raspućinu se pišu prave apoteoze. Oleg Platonov piše da su „u suštini, masoni stvorili mit o Raspućinu, mit čija je svrha ocrnjivanje i diskreditovanje Rusije i njene duhovnosti“. Istoričar N. Kozlov piše da su Raspućina na ritualan način ubili Jevreji, koji su kontrolisali tajanstvene masonske organizacije. Nacionalističko tumačenje mita o Raspućinu stvara romantičnu sliku o caru samodršcu, koji sa običnim, samoukim ruskim čovekom, stoji na braniku pravoslavlja i ruske samodržavnosti, na koju brutalno nasrću masoni sa ciljem da svetu Rusiju potčine potrošačkom zapadu.
(Nastaviće se)