Snovi ludog Griške

Piše: Srđan Ercegan
KONFUZIJU, koja danas obuzima sve pokušaje rekonstrukcije života kontroverznog Raspućina, donekle osvetljava rad Edvarda Radzdinskog, istoričara koji je iz mračnih i prašnjavih fioka raznih arhiva, na svetlost dana izneo relevantnu dokumentaciju o ovom pitanju. Knjiga koju je on izdao bazira se na poverljivim izveštajima carske policije, izjavama očevidaca i preživelih učesnika u tim neverovatnim događajima, kao i dokumentima Specijalne državne komisije, osnovane 1917. godine. Dakle, ko je bio Grigorije Jefimovič Raspućin i kako je uspeo da učini sve one neverovatne stvari koje je učinio?

Njegova ćerka Matrjona u svojoj knjizi stvara romantičnu sliku mladosti jednog svetitelja pristrasno i maksimalno ulepšano.
Sam Raspućin je svojim carskim obožavaocima često govorio o svom detinjstvu i svojoj hodočasničkoj prošlosti, čak je o tome ostavio traga i u svojim pisanim delima, „Žitija svetog Grigorija“.

Rođen je u selu Pokrovskoje, u Tjumenskom distriktu, Tobolske gubernije. Na osnovu mukotrpnog istraživanja crkvenih knjiga, kao datum njegovog rođenja određen je 10. januar 1869. godine. Po rečniku ruskih prezimena, od N. A. Novikova, prezime Grigorija Jefimoviča je gotovo proročko i potiče od ruske reči rasputa, što znači nemoral, beskorisnost.
RASPUĆIN je bio mršav, neprivlačan mladić, mada su još u to vreme njegove oči zračile nekakvim hipnotičkim šarmom. Upravo te njegove hipnotizerske oči predstavljaju neizostavni deo legende o Raspućinu. Postoje i danas fotografije, na kojima je čovek uskog lica, uokvirenog neurednom bradom, sa velikim nepravilnim nosem i svetlim prodornim očima. O izvanrednom utisku, koji su te oči ostavljale na njegove savremenike, ostavili su pisana svedočanstva mnogobrojni svedoci, kao što su Hvostov, Žukovskaja i Džanamunova. Oni Raspućinove oči opisuju kao „magnetski snažne“, „prodorne“ i „hipnotizirajuće“.
Raspućin je rastao u primitivnoj i izrazito nasilnoj sredini. Seljani koji su pamtili njegovu mladost, svedočili su pred državnom komisijom, da je Griška bio sklon sanjarenju, pa su ga zbog toga često grubo ismevali njegovi prizemni zemljaci. Sam Raspućin je o svom dečaštvu govorio poznatom novinaru M. Menšikovu, koji je to objavio u časopisu "Nju tajms", 1912. godine.
„Kada sam imao petnaest godina, sunce bi divno sijalo iznad mog sela i ptice bi pevale rajske pesme... a je bih sanjao o Bogu. Moja duša je čeznula za daljinama. Sanjao sam o Bogu mnogo puta i jecao i sam se čudeći sopstvenim suzama, kako i odakle dolaze... tajno bih se molio skriven u uglu.“
SAČUVANA svedočanstva Raspućinovih zemljaka, data specijalnoj vladinoj komisiji, umnogome su kvarila ovu idiličnu sliku.
„Otac bi ga poslao po žito i seno u Tjumen, koji se nalazi na oko 80 vrsta odavde, a on bi se kući vraćao pešice, bez novca, pretučen i pijan, a ponekad i bez konja.“ Raspućin je bio problematičan mladić, sklon pijanstvu i lopovluku, koji je zimi radio kao kočijaš, dok bi preko leta živeo od zemljoradnje i ribolova. Kasnije, dok je bio u zenitu svoje moći, Raspućin je novinaru Menšikovu rekao: „Bio sam nezadovoljan. Nisam uspeo da nađem odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila i okrenuo sam se piću.“
Pijanstvo je onda, kao i danas, bila uobičajena pojava među sibirskim seljacima, ali Raspućin je po svedočanstvima onih koji su ga u to vreme poznavali, tada pio previše, čak i za sibirski ukus. Zbog pijanstva, bujne mašte i razvratnog života koji je vodio, prozvali su ga „ludi Griška“. Njegova divlja priroda ga je uvlačila u nasilne svađe i brutalne tuče, najčešće sa rođenim ocem koji je, takođe, pio.
(Nastaviće se)