Bitke sa đavolom

Piše: Srđan Ercegan
PRELOMNI događaj u životu „ludog Griške“ dogodio se pošto ga je njegov poznanik E. Kartarčev zamalo ubio. Kartarčev je svedočio pred Specijalnom komisijom i tamo je rekao da je uhvatio Raspućina kako mu krade drvenu ogradu oko kuće. Nazvao ga je lopovom i kada je razjareni Raspućin nasrnuo na njega sekirom, Kartarčev ga je debelom motkom isprebijao u tolikoj meri da je pomislio da ga je ubio, kada je video da krv curi iz Griškinih usta i nosa. Nekoliko dana kasnije, Kartarčevu su nestali konji i on je znao ko je iza te krađe. Kartarčev svedoči o čudnom događaju koji je potom usledio. Raspućinovi prijatelji su odjahali u grad da ugovore prodaju ukradenih konja, ali je Raspućin iz nekog razloga pustio konje i otišao kući. Kartarčev je ovo neobično ponašanje objasnio istražiteljima Specijalne komisije, time što je pošto ga je pretukao, Raspućin postao „nekako čudan i glup“.
Ubrzo po tom događaju, Raspućin se oženio Paraskevom Fjodorovnom, iz obližnjeg sela Dubrovnoje. Živeli su kod Griškinih roditelja Jefima i Ane i, po popisu iz 1897. godine, u njihovom domaćinstvu nije bilo pismenih. Dobili su tri sina i dve ćerke, a T. Rudnjev iz Specijalne vladine komisije je na osnovu svedočenja stekao utisak da su živeli sretnim životom, kao i da se Raspućin, posle nekog snažnog iskustva, smirio i „vratio Hristu“.
LEGENDA o Raspućinu nam govori kako je on radeći kao kočijaš, jednom prilikom vozio Meletija Zborovskog, studenta bogoslovskog seminara i kasnijeg episkopa i rektora Tomskog teološkog seminara. Po poznatoj legendi, Raspućin je sa budućim episkopom i magistrom teologije, razgovarao o moralnim i teološkim temama, kao i o biblijskoj priči o bludnom sinu, koji se pokajnički vraća svom strpljivom ocu. Taj razgovor je prosvetlio dušu poročnog sibirskog seljaka i on se više nije zadovoljavao jednostavnim objašnjenjima neobrazovanog seoskog sveštenika, već je krenuo da po obližnjim manastirima traži, kako je sam rekao „anđeoski hleb za ljudsku dušu“.
Raspućin je prvo obilazio obližnje tjumenske i tobolske manastire. Ubrzo su ga ta hodočasnička putovanja obavila nekakvom misterioznom tajnovitošću. Njegova tadašnja religiozna osećanja bila su posledica sinkretizma panteističkog paganizma i pravoslavnog hrišćanstva, tipičnog za slovenske, ruralne sredine. Raspućin na sledeći način opisuje tadašnje stanje svog duha:
„Svojim očima sam video Spasitelja, kako šeta obalom. Priroda me je naučila da volim Boga i kako da razgovaram sa njim“.
SPOJ Raspućinove sanjalačke prirode i novonastale duboke religioznosti, uveo ga je u čarobni svet mistike, vizija i čuda. Interesantno je da je on, od samog početka svog verskog prosvetljenja, na sebe gledao kao na neku vrstu izabranika koji će ljude očistiti od njihovih greha. Kasnije se prisećao kako je jedne noći razgovarao sa Bogorodičinom ikonom, koja je plakala zbog mnogobrojnih grehova čovečanstva i tom prilikom ga je sama Bogorodica poslala da „očisti ljude od njihovih grehova“. Međutim, teško je biti prorok u svom selu i meštani Raspućinovog rodnog Pokrovskog su ga ismevali zbog njegovih mesijanskih ideja. Teško im je bilo da poveruju u tog svetitelja, koji je pre vrlo kratkog vremena bio teški pijanac, lopov i razvratnik. Pošto ga je i rođena porodica ismejala zbog novonastale verske revnosti, Raspućin je „zabio lopatu u gomilu žita i otišao da poseti sveta mesta“. Usput su ga, kako je bio običaj, pobožni ljudi hranili i primali na konačište. On taj period svog života opisuje kao period velikih iskušenja i neprestanih „borbi sa đavolom“.
Najčešća meta Raspućinovih hodočašća bio je manastir svetog Nikole u Verkoturju, gde su iz daleka dolazili hodočasnici, ne bi li na grobu ovog svetitelja, koji su smatrali čudotvornim, izmolili isceljenje svojih boljki. Raspućin je pronašao inspiraciju u žitiju ovog svetitelja.
(Nastaviće se)