Svetac u štali

Piše: Srđan Ercegan
SA svojih hodočasničkih putovanja, Raspućin se sve češće vraćao u društvo tri žene hodočasnice, obučene kao monahinje. Kako je sam govorio, posle nekog požara koji je navodno prorekao, po nekim selima počeli su da ga smatraju za svetu ličnost, tako da je stekao i prve malobrojne, ali odane, sledbenike. Raspućinovi prvi sledbenici bile su dve rođake Evdokija i Ekaterina Pečjorkina, Nikolaj Raspopov i Ilja Arjonov, meštani sela Pokrovskoje i njegov rođak Nikolaj Raspućin. Sa svojim sledbenicima, Raspućin se u tajnosti sastajao u podzemnoj prostoriji, ispod poda štale u njegovoj rodnoj kući i tamo su pevali molitve i čitali svete tekstove, a po svedočenju njegovih prvih sledbenika, Raspućin im je u svojim propovedima u „podzemnoj kapeli“ razjašnjavao „skriveno značenje Svetog pisma“. On se prisećao da je tih godina mnogo postio, molio se i fizički radio. Glas o Božjem čoveku koji živi u sibirskoj zabiti širio se carskom Rusijom. Čak je i učeni episkop Teofan, tada inspektor Peterburškog teološkog seminara, čuo priče o skromnom i pobožnom Griši, koji je imao moć da snagom svoje molitve „otvori nebesa“ i izazove kišu, potrebnu biljkama u žednoj i ispucaloj zemlji. Isto tako, Rusijom su kružile i priče o njegovim tajanstvenim sastancima u podzemnoj kapeli, na kojima je „razjašnjavao skriveno značenje Svetog pisma“ i to je privuklo pažnju crkvenih vlasti.
OD kada je car Petar Veliki ukinuo ruski patrijarhat, ne bi li tako oslabio previše moćnu crkvu, koja je često bila u opoziciji prema njegovim reformama, ruska crkva je postala samo jedna od poluga moći ruskih careva. U vreme Raspućinove mladosti, na čelu ruske crkve nalazio se veliki prokurator Konstantin Pobedonoscev, moćan čovek za koga su savremenici govorili da je kao mraz, „zaustavlja truljenje, ali i sprečava da izniknu novi pupoljci“. Njega je na taj visoki položaj postavio car Aleksandar III, inače lično veoma pobožan čovek, ali i autoritaran vladar, koji je odlično znao da izabere adekvatnu ličnost, koja će svim silama braniti apsolutni carski uticaj u crkvi. Na taj način, crkva je zapala u nezdravo stanje letargije i postala nezainteresovana za ozbiljne probleme, koji su potresali rusko društvo, na njegovom putu ka strašnoj revoluciji.
JOŠ od vremena reformi koje su sproveli car Aleksej Mihajlovič i ruski patrijarh Nikon, ne bi li u crkvenim tekstovima ispravili vremenom nastala odstupanja od pravovernog pravoslavlja, Sibir je služio kao utočište raznim šizmatičkim i jeretičkim učenjima, surovo proganjanim od ruskih careva i državne, pravoslavne crkve. Takozvana Staroverna crkva, koja se pridržavala iskvarenih tekstova pre Nikonove reforme, prognana je u guste sibirske šume gde je kroz proces verskog sinkretizma sa preživelim paganskim učenjima, izrodila mnogobrojne sekte. Najbrojnija i najuticajnija bila je sekta hlista.
Raspućin je pred Tobolskim teološkim konzistorijem optužen da pripada sekti hlista. Prva crkvena istraga o ovom pitanju, dogodila se 1903. godine, kada je Raspućin, kao „Božji čovek“, kod crkvenih vlasti izazvao podozrenje zbog svog sumnjivog ponašanja prema ženama, koje su dolazile da ga vide čak iz Peterburga, kao i zbog svojih propovedi o skrivenim biblijskim porukama. Crkveni istražitelj je stigao u Pokrovsko, saslušao Raspućina i njegove sledbenike, pregledao „podzemnu kapelu“ i utvrdio da nema dokaza koji bi potkrepili tešku optužbu iznetu pred teološkim konzistorijem.
(Nastaviće se)