Sve video srcem

Piše: Srđan Ercegan
RASPUĆIN je uspeo da sa sebe spere crkvenu sumnju i tako je postao starac, "otac Grigorije". Na svojim hodočasničkim putovanjima, Raspućin je shvatio snagu harizme koju imaju starci, odnosno duhovno veoma iskusni monasi. Verovalo se da su takvi ljudi, svetog života, sposobni da čine čuda, prorokuju... Strašno je i pomisliti da je carica Rusije u potpunosti potčinila svoju volju nepismenom, veoma koristoljubivom i nemoralnom Raspućinu, verujući da je on pravi sveti starac, ali upravo to se i dogodilo. Raspućin je, manipulišući caričinim dubokim verskim osećanjima, postao najmoćniji čovek carevine.
Na svojim beskrajnim putovanjima, Raspućin je radio na sebi. Naučio je da čita i piše, a zahvaljujući svojim susretima sa izuzetnim i harizmatičnim ljudima, kakvi su se mogli sretati po ruskim manastirima, naučio je da govori veoma sugestivno. Ponašao se mudro i uzdržano i na svoje sledbenike je ostavljao utisak čoveka svetog života. Od pripadnika sekte hlista, s kojima se gotovo sigurno sretao i koji su na njega izvršili presudan uticaj, Raspućin se naučio iluzionističkim veštinama i paganskoj, šamanskoj mistici. Ovako pripremljen, Raspućin je mogao da izađe i na glavnu pozornicu, u carski Peterburg, gde je stigao 1903. godine. Kako je sam pričao došao je da sakupi novac potreban za zidanje crkve u Pokrovskom. Jedna rečenica iz njegovog „Života iskusnog skitnice“, svedočila je o neverovatnoj snazi njegove volje:
„Ja sam nepismeni seljak i što je najvažnije, bio sam bez ikakvih sredstava, ali u mom srcu već sam video tu crkvu.“
KADA je stigao u veliki grad, odmah se uputio u manastir Aleksandra Nevskog. U svojim biografskim delima, on nam pruža romantičnu sliku, prema kojoj je on, posle molitve, otišao direktno kod episkopa Sergija, rektora teološkog seminara, koji je stanovao u manastiru. Vratar ga je naravno odbio, ali Raspućin je pred njim klekao i tako mu omekšao srce. Raspućin je odmah opčinio episkopa Sergija i on ga je upoznao sa poznatom asketom i mistikom Teofanom.
Vreme tajnovitošću obavijene Raspućinove mladosti, nepovratno je prošlo onog momenta kada je on stigao u prestonicu. Sada su njegove priče postale proverljive. Pred vanrednom komisijom svedočio je 1917. godine i poltavski episkop Teofan. On je rekao kako je „Grigorije Raspućin za vreme rusko-japanskog rata, u zimu, iz Kazana stigao u Peterburg sa preporukama arhimandrita Hrizantosa, iz Krimske eparhije“.
HRIZANTOS je u Raspućinu video izuzetnog čoveka i znajući da je episkop Sergije otvoren za nove poglede, mislio je da će uvaženi teolog znati da ceni jednostavnu mudrost sibirskog seljaka. I bio je u pravu, Sergije je mislio da će jednostavne seljačke reči, izgovorene u uštogljenoj Peterburškoj atmosferi, ostvariti efekat otvorenog prozora u zagušljivoj prostoriji.
Raspućin je iskoristio svoju šansu.
„U to vreme je otplovila flota admirala Roždestvenskog. Pitali smo Raspućina da li će ekspedicija biti uspešna. Raspućin je odgovorio: „U svom srcu osećam da će to biti opšta propast“. Raspućinova predviđanja su se ostvarila u tragičnoj bici ruske i japanske flote kod Cušime.
(Nastaviće se)