Caru pod kožu

Piše: SRĐAN ERCEGAN
POSLE katastrofalnog poraza u ratu s Japanom, carska Rusija se našla u apokaliptičnoj situaciji. Na samom početku 1905. godine, dogodilo se poznato krvoproliće na radničkim demonstracijama. Car Nikolaj je u to vreme bio u Carskom selu i peterburškim garnizonom je, u carevom odsustvu, komandovao njegov stric Vladimir Aleksandrovič. Kada su demonstranti krenuli prema Zimskom dvorcu, veliki knez se uspaničio i naredio gardistima da otvore vatru.
Revolucionari su ubrzo odgovorili na nečuveno nasilje carevog režima. Nedugo potom, velika kneginja Elizabeta Fjodorovna je puzala među krvavim ostacima svog muža, moskovskog gubernatora, koji je bio raznet revolucionarnom bombom. Zemlja je bila u haosu i carska porodica se našla u Peterhofu, odsečena od prestonice zbog štrajka železničara. Car i carica su bili užasnuti i dvorjani su međusobno šaputali kako je već spreman brod koji će carsku porodicu odvesti u Englesku.
CARSKA autokratija se ugasila u krvavim demonstracijama i Nikolaj je bio potpuno izgubljen. Čudotvorci su sad bili potrebniji više nego ikad. Velika dvorska intrigantkinja, Milica Nikolajevna, najbolje je razumela da je došao pravi trenutak za novog čudotvorca.
Car Nikolaj je zabeležio u svom dnevniku:
„1. novembar... Učetvoro smo otišli do Sergejevke. Popili smo čaj s Milicom i Stanom. Upoznali smo Božjeg čoveka, Grigorija iz Tobolske gubernije...“
Poltavski episkop Teofan je, 1917. godine, pred vladinom komisijom svedočio:
„Lično sam od Raspućina čuo da je, već na prvom sastanku ostavio utisak na bivšu caricu. Car je pod Raspućinov uticaj potpao, tek pošto mu je on dao nešto što će ga podstaći da razmišlja...“
RASPUĆIN je carskoj porodici pričao o odanosti običnog Rusa, za kojeg je pravoslavni car kao otac, a carica kao majka. Čega car može da se plaši, kada ga njegov narod voli i poštuje, a veliki ruski sveci čuvaju. Običan narod nikada neće izneveriti svog cara, za razliku od patetičnih gradskih intelektualaca, koji svojom smušenošću samo komplikuju stvari. „Veliki, veliki je seljak u očima Božjim.“ Raspućin je osećao šta treba da kaže caru, odnosno kakve su reči Nikolaj i Aleksandra želeli da čuju. Monah Iliodor je zabeležio ono što mu je sam Raspućin pričao o svom prvom razgovoru sa carskim parom:
„Kada je revolucija visoko podigla svoju glavu, oni su bili veoma uplašeni... Ali, ja sam dugo s njima razgovarao i ubeđivao ih da rasprše svoje strahove i vladaju...“
Iskusna kneginja Milica je odmah primetila utisak koji je Raspućin ostavio na caricu i cara i odmah ga je upozorila da ne pokušava da se samoinicijativno sretne sa Nikolajem, jer bi to mogao biti starčev kraj. Teofan objašnjava ovu kneginjinu opomenu, na sledeći način:
„Moje objašnjenje njenog upozorenja, da bi to mogao biti Raspućinov kraj, jeste da je na dvoru bilo mnogo iskušenja, zavisti i intriga, kojima Raspućin, kao prostodušni, lutajući hodočasnik, nije mogao odoleti.“
Velika kneginja Milica se veoma varala ako je mislila da će Raspućin sebi dozvoliti da postane njena marioneta. On je imao potpuno druge planove i više mu nije odgovaralo da bude pod stalnim nadzorom poštenog i asketskog Teofana.
(Nastaviće se)