Pokoravanje dvora

Piše: Srđan Erceg
SPECIJALNA državna komisija je 1917. godine ispitala i pukovnika Dimitrija Lomana, nekadašnjeg gardijskog oficira, koji je zahvaljujući Raspućinu napravio brilijantnu karijeru. Njemu je povereno zidanja Fjodorovske crkve, omiljenog caričinog hrama. On je komisiji preneo priču, koja je tih dana kružila među dvoranima i koja kaže da je Raspućin jednoga dana napisao pismo caru u kome ga je molio za audijenciju, kao i za dozvolu da caru pokaže neku veoma posebnu ikonu. Religiozni car je bio zaintrigiran. Taj telegram, koji je car primio 1906. godine, je sačuvan i u njemu piše:
„Oče care, u ovaj grad sam došao čak iz Sibira i želim da ti donesem ikonu pravednog svetog Simeona, čudotvorca iz Verkoturja... u veri da će te svetac čuvati u svim danima tvog života, kao i da će ti pomoći u tvome služenju za dobro i napredak tvojih odanih sinova.“
NIKOLAJ je primio Raspućina. O utisku koji je Raspućin na njega ostavio najbolje govori sam car, u svome pismu Stolipinu, predsedniku ministarskog saveta.
„16. oktobar 1906. Pre nekoliko dana primio sam seljaka iz Tobolske gubernije... doneo mi je ikonu svetog Simeona iz Verkoturja... On je ostavio izvanredno snažan utisak na Njeno veličanstvo i mene. Umesto predviđenih pet minuta, naš razgovor je trajao više od sat vremena. Uskoro će se vratiti u svoj rodni kraj. On ima veliku želju da Vas upozna i da ikonom blagoslovi Vašu povređenu ćerku. (Stolipinova ćerka je povređena u jednom terorističkom napadu, kada su revolucionari digli njegovu kuću u vazduh) Veoma se nadam da ćete, ove nedelje, naći vremena da ga bar nakratko primite.“
Raspućinova prava moć nad carem je zablistala tek pošto je počeo da leči bolesnog carevića Alekseja. U kući Lohćinih, on je već čuo za javnu tajnu o prestolonaslednikovoj hemofiliji. Tokom sve češćih susreta sa Nikolajem i Aleksandrom, za vreme kojih su pričali o duhovnim temama, on je na njih vršio suptilan pritisak da mu dozvole da vidi najmlađi izdanak kuće Romanovih. Carici je objasnio da mu je na mističan način poznato da sa Aleksejem nešto nije u redu i ponudio se da molitvom olakša njegove patnje. Upravo zato je i doneo ikonu sibirskog čudotvorca.
UŠAO je u dečakovu sobu i nadvio se nad njegov krevet. Raspućin je dečaku govorio umirujuće reči, blagoslovio ga i zaista, dečakova patnja je momentalno bila olakšana i on je utonuo u dubok san. Dvorska dama Ana Virubova svedoči da se Aleksej sledećeg jutra probudio potpuno oporavljen. Velika moć sugestije ovog čudnog čoveka je neverovatna. Za caricu nije bilo sumnje, nebo je uslišilo njene molitve i poslalo joj „Božjeg čoveka“ iz naroda, živog sveca koji će braniti njenu porodicu i isceliti njenog sina.
Od tada je Raspućin bio čest gost u carskoj palati. Zbog predostrožnosti, on je uvek pozivan zajedno sa Teofanom, tada rektorom Peterburškog teološkog seminara. Intrigantska pozadina Raspućinovog odnosa sa carem, otkriva se u svedočenjima episkopa Teofana.
„ Raspućin mi je rekao da svoje poznanstvo sa carskom porodicom krije od Milice Nikolajevne.“
Crnogorke nisu ništa slutile o Raspućinovoj izdaji. Car je u svoj dnevnik zapisao da su princeze Milica i Anastasija, prilikom neke večere sa carskom porodicom, čitavo veče pričale o Raspućinu.
(Nastaviće se)