Majstor skandala

RUDNjEV, iz vanredne državne komisije, je izjavio da je utvrđeno da je Raspućin rekao caru Nikolaju:
„Dok sam ja živ i dinastija će živeti, a moja smrt će biti i tvoja!“
Lukavi sibirski seljak je znao kakav efekat će postići takvo proročanstvo na apsolutno verujući carski par. Pošto se sudbinski povezao sa carkim domom, sam car Nikolaj je naredio Stolipinu da Raspućin mora da bude pod stalnom policijskom zaštitom. Izveštaji policije, koja ga je čuvala i svakodnevno nadzirala, predstavljaju dragoceni materijal za rekonstruisanje Raspućinovog života.
Petrburški građani su slušali priče o neobičnom ritualu, koji se redovno odigravao na carskom dvoru. Raspućin ljubi ruke caru i carici, a zatim oni ljube njegovu čvornovatu, seljačku ruku. U isto vreme, prestonicom su odzvanjale priče o njegovim skandaloznim ispadima i razvratnim pijankama po najelegantnijim restoranima. U izveštajima policajaca, koji su ga čuvali, sve češće je bilo zabeleženo da je kod Raspućina prenoćila neka dama iz visokog društva, ili da se starac, u kasne sate, mrtav pijan vratio u društvu peterburških prostitutki.
MEĐUTIM, skandali u kojima je Raspućin bio centralni akter nizali su se jedan za drugim. Jedan od njegovih najgrubljih ispada dogodio se 1915. godine. Doputovao je u Moskvu, da se pokloni grobu patrijarha Hermogena. Njegovo hodočašće se završilo divljom pijankom.
Uprkos svim očekivanjima, posle ovakvih ispada, Raspućin je uvek bivao samo još uticajniji. Njegovi neprijatelji su sa policijskim izveštajima trčali u dvor, ali su se sve optužbe razbijale o caričinu, kao stena tvrdu, veru u Raspućina. Svemoćni premijer Stolipin je sastavio izveštaj o Raspućinovim ispadima i predao ga caru, ali on ga je, bez reči, pročitao i zamolio Stolipina da pređu na tekući posao.
Glavni sveštenik carske vojske i mornarice Georgij Šaveljski je izjavio da je carica imala knjigu „Jurodivi svete ruske crkve", sa beleškama na onim mestima gde se govori o pojavi jurodivih u obliku seksualne raspusnosti. Raspućinovi neprijatelji nisu znali da je Prijatelj carici objasnio tajni uzrok svog ponašanja. On na sebe uzima grehe sveta i izlaže se društvenom bičevanju. Zbog toga je Raspućin imao toliko smelosti da pred novinarima o carici kaže: „Radim sa njom šta hoću!“
Car je vladao Rusijom, a Raspućin carem. Oko svemoćnog starca sada se skupljalo sumnjivo društvo raznih finansijera, stranih agenata i budućih ministara. Finansirali su ga bogati bankari Filipov i Rubinštajn, a on je za uzvrat činio da država vodi računa o njihovim interesima. Svaka Raspućinova želja je bila odmah izvršavana i mišljenje polupismenog starca je bilo presudno u nekom spoljnopolitičkom pitanju. Kada je premijer Stolipin došao u dvor, posle aneksije Bosne i Hercegovine, da bi sa carem odredio ruski stav prema ovom činu Austrougarske monarhije, morao je da čeka dok je car o istom pitanju razgovarao sa Raspućinom. Rusija tada nije ušla u rat, ali ne zbog Stolipinove analize u kojoj predviđa da bi takav sukob mogao biti poguban po, već uveliko poljuljni, socijalni mir, već zbog Raspućinove procene da „Balkan nije toga vredan“. Vremenom je starac počeo da postavlja ministre, svoje drugove u razvratnim pijankama.

(Nastaviće se)