Hram Bogova voda

Piše: Tomislav Ž. Popović
NA mestu gde se danas nalazi manastir Bogovađa, nekada je bila mala crkva sa još nekoliko zgrada, pa se pretpostavlja da je prvi manastir ovde osnovan u vremenu kada je despot Stefan Lazarević dobio dolinu Kolubare od ugarskog kralja. Srušen je posle pada despotovine. Na njegovim ostacima jeromonah Mardarije, rodom iz Vraneši, kod Bijelog Polja podigao je novu svetinju.

Manastir je, kažu, dobio ime po izvoru za koji se oduvek govorilo da leči bolesti očiju i da je "služio kao mesto za skupljanje grozničavih i bolesnih, koji su tu tražili leka", pa je stoga nazvan Bogova voda. Zašto je baš na ovom mestu manastir podignut, postoji legenda, koju je zapisao putopisac Đorđe Magarašević, boraveći u njemu krajem avgusta 1827. godine: "Nedaleko od monastirske crkve, pri podnožju planine, istočnik je, koji se uprav Bogovađa zove... Kaže se, tj. da je neki Mardarije na ovom mestu nekada zaspao, u snu Boga vidio i uputstva primio, da se vodom, koja tu izvire, umije i da će se izlečiti. On to učini i zdrav bude..."
     
ŽIVOT u manastiru tekao je mirno sve do tursko-austrijskog rata kada je, mala i teskobna, ali za molitvu podobna, Mardarijeva crkva spaljena. Obnovio ju je Hadži-Ruvim i u novom manastiru osnovao prvu umetničku školu rezbarstva, slikarstva i drugih umetnosti, jer je i sam, kako je zapisano "bio Bogom darovani veliki krstorezac, ikonopisac i knjigoljubac". Turci su ga ubili u Beogradu, 1804. godine, dok je njegov najbliži saradnik Hadži-Đera pogubljen u crkvi manastira Moravci, nedaleko od Bogovađe. Nova paljevina i uništavanje manastira bilo je 1805. godine. Zna se da je iz manastira Voljavče, Praviteljstvujušči sovjet serbskij prešao da zaseda u konaku manastira Bogovađa, da su Turci to saznali i krenuli da uhvate Karađorđa. On im je utekao tunelom, koji je iz podruma vodio u šumu, a Turci su iz osvete zapalili crkvu.
     
Sledeća obnova bila je u vreme knjaza Miloša. Joakim Vujić podnoseći izveštaj o Bogovađi kaže: "Ovaj manastir leži između srednjih planina, na jednom malom potoku. On je po padeniju Karađorđa sav do osnova od Turaka bio popaljen i razoren. Knjaz Miloš ga je sopstvenim troškom iz osnova podigao."
     
Godine 1852. pristupilo se četvrtoj obnovi i tada je podignuta nova, proširena manastirska crkva, koja postoji i danas. U njenoj priprati sahranjeni su otac Mardarije i monah German, Grgur Branković. Živelo se i molilo u ovom manastiru mirno i bogougodno sve do početka Prvog svetskog rata. Manastir su pohodile značajne ličnosti, među kojima i kralj Aleksandar, kralj Milan i veliki broj putopisaca, među kojima i Feliks Kanic.
     
NA osnovu tumačenja nekih starih spisa, manastir Velika Remeta dugo je smatran najstarijim hrišćanskim hramom na Fruškoj gori. Tako je bilo sve dok istraživači nisu utvrdili da se ti podaci odnose na crkvu svetog velikomučenika Dimitrija, u Sirmijumu, po kome je i (D)Mitrovica dobila ime.
     
Druga, veoma ukorenjena, verovanja, koja nemaju veliku potporu, vezuju ovaj manastir za "sremskog kralja" Dragutina, koji je boravio u ovim krajevima i podigao manastire Veliku i Malu Remetu. Tu je lečio bolesnu nogu, na lekovitim izvorima u miru "koji ništa ne remeti sem tihog povetarca i pesme ptica".
     
Ako se oslonimo na pisane podatke, manastir se pominje prvi put 1509. godine u dokumentu u kome se jedan kaluđer, izaslanik despotice Angeline Branković, imenuje kao "dmitrijevski", što bi značilo iz manastira svetog Dimitrija - Velike Remete. U osamnaestom veku, crkva se opisuje kao veoma stara, da ima krstonosnu osnovu, sa oltarskom i dve pevničke apside. Govori se i o "starom moleraju" koji je skoro uništen, pa se pretpostavlja da je cela crkva živopisana 1568. godine, otkada je sačuvana i freska na spoljašnjem, južnom zidu, koja predstavlja svetog velikomučenika Dimitrija.

Spoljašnji živopis predstavlja posebnu osobenost ove crkve, jer se on retko sretao u ovim krajevima. Pored freske na kojoj je prikazan sveti Dimitrije, sa mačem u ruci, na južnoj strani je još jedna, na kojoj je nepoznati svetitelj sa kopljem, ali je ovaj živopis toliko oštećen da se samo može naslućivati šta je na njemu prikazano. U mnogo boljem stanju je freska oslikana na severnom, spoljnom zidu, koja predstavlja Bogorodicu sa Hristom, pored koje su u gornjem delu arhanđeli Mihailo i Gavrilo.

IMPOZANTNI ZVONIK     
VELIKU Remetu su Turci spalili 1716. godine, ali je ubrzo obnovljena, da bi 1734. godine, kada je zidan zvonik, imala osamnaest monaha. Posle obnove konaka podignut je zvonik koji se kao osmatračnica uzdiže u nebo i predstavlja najviši zvonik u Sremu, visok više od 38 metara. To je bila prva građevina u ovim krajevima na kojoj je barokni zvonik dozidan na staru srednjovekovnu crkvu. Zvonik ima ukupno osam spratova, a na prvom od njih nalazi se kapela posvećena svetom Jovanu Krstitelju. Pored visine, svojom lepotom ističe se i njegova fasada čija površina iznosi oko sedam stotina kvadratnih metara. Kažu da je zidan bez ikakvih metalnih ili betonski ojačanja, a da te potpore nisu korišćene ni pri njegovoj obnovi. 
Nekada je manastir Velika Remeta bio usamljen u svojoj udolini, nedaleko od izvora potoka Šelovrenac, okružen sa svih strana šumom. Danas je ovo veoma posećen duhovni centar, u kome se pored svih znamenitosi nalazi i muzejska postavka vezana za istoriju srpske duhovne muzike. Putem, pored mnogobrojnih vikendica stići ćete do ulaza sa ispisanom dobrodošlicom i blagoslovom, a mnogo ranije uočićete njegov visoki toranj, koji je davno, s pravom, narod nazvao - Kula znamenita.
(Nastaviće se)