Hram tri dinastije

Piše: Tomislav Ž. Popović
NA severoistočnim padinama Rudnika, prekrivenim gustom šumom, na temeljima stare crkve iz 1050. godine podigao je "samoderžec serbski", vlastelin despota Stefana Mihailo Končinović svoju zadužbinu. Na planinskim obroncima kuda su prolazili samo vuci i hajduci, manastir je počeo svoj život, bogato obdaren od svog ktitora imanjima i potrebnim sredstvima za život. I kasnijih godina o njemu su se starali Končinovićevi potomci, obnavljali ga posle turskih zuluma, brinuli o monasima, a Teodosije Končinović bio je jedan od njegovih prvih igumana.
     Godine 1786. starešina manastira postao je Hadži-Ruvim, jedan od najviđenijih i najpreduzimljivijih ljudi toga doba u Srbiji. Ne samo što je obnavljao manastir, već je oko sebe okupljao mlade, željne znanja i nauka i tu organizovao učenje pisma, a i ovladavanja duborezom i kamenorezačkim i slikarskim veštinama. Uskoro je u manastir pristigao i Georgije Đorđević, poznatiji kao Hadži-Đera, pa je manastir postao ne samo duhovni i kulturni centar, već i centar organizovanog otpora Turcima. Takva delatnost nije mogla biti nezapažena, pa Turci 1788. godine ponovo zapališe i opljačkaše manastir, a monasi nađoše utočište u sremskim manastirima.

Manastir Voljavča je ponovo obnovljen i odigrao je značajnu ulogu za vreme Prvog srpskog ustanka. Pre, a i za vreme, ustanka u njemu je često boravio Karađorđe Petrović. Kažu, dao je sto dukata da se izgradi jedan od konaka, kao njegova zadužbina. Kasnije, po ugledu na vožda, jedan od sovjeta, Janićije Đurić, dao je da se izgradi kula zvonara. Bilo je to za vreme vladavine kneza Miloša.
     U JEDNOM od manastirskih konaka, koji je izgrađen 1765. godine, održana je 28. avgusta 1805. godine prva, osnivačka sednica Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, prve vlade, kojom je predsedavao prota Mateja Nenadović. Bilo je to prigodno, skrovito i zametno mesto, daleko od svakog puta i pogleda, mesto kuda nisu prolazili "Turci i trgovci". Ipak, Sovjet nije tu dugo ostao. Ministri (sovjeti) se pobuniše da nemaju "dosluh sa narodom", "da se mogu sretati samo sami sa sobom"... da ovo, da ono... i Karađorđe prebaci sedište Sovjeta u pristupačniju Bogovađu... a kasnije u Beograd.
     Danas je Voljavča obnovljena i uređena. U konaku je smeštena muzejska postavka. U manastirskoj crkvi, posvećenoj svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, kod zida leve pevnice sahranjena je glava velikog srpskog junaka Tanaska Rajića. A monahinje i monasi "nisu zapostavili knjigu, zauzeti radom na manstirskom posedu", kako ih je kritikovao jedan putopisac.

     Manastir Vujan je jedna od malobrojnih srpskih svetinja koju Turci, ne samo da nisu rušili, nego nisu ni saznali da postoji.
     Oko tri kilometra udaljen od puta, koji od Gornjeg Milanovca vodi prema Preljini, na proplanku okruženom stoletnom šumom, nalazi se manastir Vujan. Ime je dobio po istoimenoj planini, a ona prema starim rečima ujiti, vujiti ili hijiti, kojima se opisivao blagi povetarac, koji se spušta niz južne vujanske strane.
     Istorija manastira seže u daleku prošlost, u doba Nemanjića i monašku zajednicu manastira Obrovin, koji su osnovali monasi iz Ovčarsko-kablarske klisure i koji se nalazio oko dva kilometra udaljen od današnjeg. Obrovin je bio mesto gde se narod skupljao, obrevao na dane praznika, sabora i svetkovina, pa je po tome i dobio ime. Zapusteo je posle turskih osvajanja 1597. godine i nikada nije obnovljen. Od ove svetinje sačuvan je samo deo časne trpeze.
     ALI nedaleko od Hujanskog kaluđerskog obitališta nikla je nova bogomolja na mestu "koje je narod odredio moleći se na grobu Vujanskog svetitelja". Bio je to monah-usamljenik, koji se odvojio od ostalih i na mestu gde je današnji hram, kraj izvora pitke i hladne vode podigao kolibu u kojoj je proveo ostatak života. Pošto je smatran svetim čovekom, narod je pohodio njegov grob, molio se i tražio leka i pomoć za unesrećene. Pored njegovog groba prvo je podignuta crkvica, a tek 1805. godine, na mestu kolibe isposnice i groba nepoznatog monaha podignuta je današnja crkva, posvećena svetom arhangelu Mihailu...
     
     Gazda Nikola Lunjevica, ktitor hrama, umro je 1842. godine, ostavivši amanet da ga osam godina po upokojenju sahrane u crkvi, njegovoj zadužbini. Zavet je ispunjen tek posle šezdeset godina. Na nadgrobnom spomeniku po nalogu njegove unuke napisano je: "Svome milom dedi, vojvodi Nikoli Lunjevici, Draga Obrenović, kraljica Srbije."
     Tako je manastir Vujan postao mesto na kome su se duhom susrele i izmirile tri srpske dinastije. Monaški život ustanovljen je u doba Nemanjića, za vreme Karađorđa počela je izgradnja hrama, a Milan Obrenović pružio je izdašnu pomoć za njegovu konačnu dogradnju i obnovu. Sa zvonika pozivaju zvona koja je 1922. poklonio manastiru kralj Aleksandar Karađorđević...
     U manastiru se čuvaju mnoge dragocenosti i relikvije, ali monasima je najdrži krst koji je običnom britvom isklesao iskušenik Gojko, današnji srpski patrijarh Pavle, u znak zahvalnosti za isceljenje od bolesti, zbog koje su mu lekari predviđali još samo tri meseca života.

GROB SVETITELJA
VUJAN je obnovio Nikola Milićević Lunjevica, poznati ustanik i vojvoda iz vremena Karađorđa, Milana i Miloša Obrenovića, pa je tako i zapisano: "Ovu sv. obitelj obnovi na ruševinama vujanske isposnice Nikola Milićević Lunjevica 1805. god..." U novi hram ugrađeni su svi ostaci prethodnih vujanskih svetinja, a grob vujanskog svetitelja nalazi se sa desne strane, sa grobom Lazara Mutapa, koji je tu kasnije sahranjen. Ostalo je predanje vezano za zidanje hrama, po kome graditelji nisu mogli da pomere i otkopaju grob svetitelja. "Iz oštrih klesarskih dleta sevali su veliki plamenovi, a grob umesto da bude pomeren radi izgradnje nove svetinje bivao je sve čvršći." Tako je ostao na istom mestu, nepomeren, zauvek.
(Nastaviće se)