Biser Jelene Anžujske

     Piše: TOMISLAV Ž. POPOVIĆ
     SAMO nekoliko stotina metara od centra istoimenog sela, nalazi se crkva starog godovičkog manastira, posvećena svetom Đorđu. Ako se nađete u ovom malom "skrivenom raju" okruženom potocima, brzacima, malim vodopadima, česmama i vodenicama, podsetite se da je ovde pre mnogo vekova bujao život, duhovni, monaški, narodni, i da su se na ovom mestu održavali nadaleko čuveni godeti i da su po njima i selo i manastir dobili ime. To nisu bili obični vašari ili narodne svetkovine, koje se obično održavaju o godovima (praznicima).
Bilo je sve to, i još mnogo više od toga! Pored veselja, pesme, narodnih igara, nadmetanja i takmičenja, priprema da se familije orode, ozbiljnih rasprava o važnim pitanjima pod manastirskim sobrašicama, odvijala se ovde, danas bismo rekli, najveća "razmena dobara" u ovom kraju. Zapisano je da su ovde dolazili i dubrovački trgovci, da prodaju svoju robu, od koje je so bila najtraženija. Od svega, ostalo je samo ime Pijaca, koje podseća na ova vremena.
     U manastiru je, kažu, bio veliki broj kaluđera. A kako i ne bi, kada je to bio duhovni i prosvetni centar ovog kraja. Prvi učitelj koji je došao u Požegu Pavle Stojić učio je slova u manastiru Godovik, kod poznatog igumana Josifa Popovića Mandopare, čija aktivnost u ovom manastiru potiče od 1817. godine, kada je u njega došao kao siroče. I danas se pominje njegova škola "Pletara", koja je kasnije preseljena na mesto koje je više odgovaralo, možda u obližnje selo Milića barjaktara.
     KOLIKO je u ovom manastiru posao bio savesno i domaćinski organizovan i da se vodilo računa o svakoj, naizgled, sitnici, govori činjenica da se do njega moglo doći samo uskom stazom koju je branila plaćena grupa naoružanih ljudi, koji su uvek bili spremni da napadnu Turke, ako krenu da pljačkaju manastir. O tome govori i posebna zgrada, koju su zvali magaza ili barutana, gde su se čuvali i spremali oružje i municija.
     O vremenu podizanja crkve malo se zna. Predanja govore o vremenu Nemanjića, a najviše se pominje mogućnost da je zidana kada i crkva svetog Ahilija u Arilju. Zna se da je postojao i bio aktivan u sedamnaestom veku, jer mu je tada patrijarh Arsenije Čarnojević darovao jedan antimins. Iznad vrata postoji zapis koji govori o obnovi u vremenu Karađorđa, kada su izvršene izvesne dogradnje, popravke i dozidana priprata. Izvrsni slikari ikonopisci iz porodice Lazović iz Bijelog Polja uradili su ikone na drvenom ikonostasu.
     Ovde i danas sve podseća na davno prohujala vremena. Jedino škola danas ima manje đaka nego kad ih je slovima učio učeni iguman.
Prostor na kome je sazidan manastir Gradac bio je kultno mesto od davnih vremena. Samo tako se može objasniti da se on nalazi baš na ovom vodoplavnom mestu, blizu reke Brvenice. Nekada je ovuda prolazio glavni put za Arilje (a jedan krak za Studenicu), a sada se nalazi na dvanaest kilometara od ibarskog puta, na usamljenom mestu, na padinama Golije.
     KRALJ Uroš, sin Stefana Prvovenčanog i unuk Stefana Nemanje, bio je mudar, vešt i sposoban vladar. I oženjen Jelenom "od carskog plemena, od francuskog roda". Njena uloga u kulturi i politici tadašnjih Nemanjića bila je veoma značajna. Iako papa o njoj govori kao o "svojoj u Hristu najmilijoj kćeri", ona je promenila veroispovest, slala "bogate darove Svetoj gori, Jerusalimu i Sinaju" i sagradila manastir Gradac, u kome je sahranjena posle smrti, 8. februara 1314. godine.
     Neki podaci, a i činjenica da model hrama na ktitorskoj kompoziciji drže zajedno, ukazuju da su gradnju hrama započeli Uroš i Jelena, kao svoju grobnu crkvu. Kasniji događaji razvijali su se tako da su radovi bili prekinuti, a Jelena posle izvesnog vremena sama dovršila izgradnju manastira, koji je postao neka vrsta kulturnog centra toga vremena.
     Gradac je najviše napredovao u 13. i 14. veku, kao kraljevska zadužbina i hram u kome se nalazi "grob velike kraljice". Bio je mnogoljudan i veoma bogato opremljen, a iguman gradački zauzimao je peto mesto u rangu igumana srpskih manastira. A potom, u 15. i 16. veku nema podataka o životu manastira. Zna se samo da su 1589. godine iguman Đurđevih stupova Stefan i starac Pajsije zatekli manastir sa jednim sveštenikom i oronulu crkvu bez krova. Crkva je obnovljena "koliko se moglo učiniti u to tužno vreme", ali je manastir potpuno zapusteo u vreme austrijsko-turskih ratova, kada je skinut i odnet olovni krov, svodovi srušeni, a manastirske zgrade odnela bujica.
      Danas, posle obimnih istraživačkih i konzervatorskih radova, manastir Gradac je obnovljen, a, pored vernika, svakodnevno ga posećuju gosti iz zemlje i inostranstva. U crkvenom kalendaru pogledajte: 12. (30) novembar. Pod tim datumom stoji: sveti kralj Milutin, Teoktist i mati im Jelena. Možda je najlepše toga dana posetiti manastir Gradac.
(Nastaviće se)