Kaona - spomen Obiliću

Piše: Tomislav Ž. Popović
ČUDOTVORNI izvor, nedaleko od crkve, posvećen svetoj Petki, svakodnevno posećuje veliki broj ljudi. Veruje se u njegovu lekovitost, naročito kada su u pitanju očne bolesti i glavobolja. Postoje i neka pravila. Najbolje je vodu uzimati o praznicima, a ne treba je nikada stavljati na vatru. Služi samo za piće i umivanje.
     
U putopisima, početkom prošlog veka, zapisano je da se u ovoj "nekadašnjoj manastirskoj crkvi, udaljenoj pet kilometara od Malog Crnića, u udolini jedva 120 metara visokog grebena, koju je prema predanju osnovao car Lazar, sleže narod iz svih okolnih parohija... i tu se često posvećuju pobratimstva i posestrimstva, naručuju molitve u slučaju bolesti, pošto se prethodno pije sopotska voda na obližnjem lekovitom izvoru".
     
Kako tada - tako i danas.

DA BI posetilac Sokobanje stigao do manastira Jermenčić, zadužbine jermenskih monaha, potrebno je malo više truda. Nalazi se na sunčanoj ozrenskoj padini, sa neograđenom portom, okružen starim i novim stablima oraha, drenjina i drugog voća i šumskog drveća, stolovima i senikom za putnike namernike i one koji ovde dolaze da provedu ceo dan pored izvora svete vode, koja teče, nepresušno, od jermenskih dana, do danas.
     
Crkva je posvećena svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, a podigli su je 1392. godine monasi iz Jermenije, koji su ovde našli utočište bežeći od Turaka. Zasnovali su monašku zajednicu, o kojoj nema mnogo pisanih podataka. Ostale su priče i sećanja, prenošeni s kolena na koleno, o čudotvornom izvoru i livadama zasađenim divljim šafranom, čije je seme doneto iz jermenskih planina. Koliko je manastir živeo ne zna se tačno. Monasi su, pred novim turskim pohodom našli novi dom na Fruškoj gori, a manastir je zapaljen i opljačkan. Kažu, da su se neki fruškogorski monasi oko 1870. godine raspitivali da li na Ozrenu još postoji manastir i da bi želeli da se vrate u njega.

Na starom crkvištu podignuta je nova, jednobrodna crkva, koja je više puta dograđivana i popravljana. Danas, manastir nije aktivan. Opslužuju ga sveštenici iz Sokobanje. Nedeljom i praznicima, ovo je mesto okupljanja meštana svih sela s padina Ozrena. Oni veruju da će uskoro i ova svetinja propevati i živeti onako kako je bilo u vreme jermenskih monaha. Veruju, jer šafrani i dalje cvetaju svake godine, a izvor svete vode nikada ne presušuje.

IKONIJA i Vida, sestre Miloša Obilića, prateći brata na Kosovo, stigle su do Ravnih livada. Ikonija, vraćajući se sa izvora odakle je donela vodu, reče: - Eh, što dobra konja videh, još da je sedlo prema njemu... Miloš je na to odgovorio: - Imamo blaga, načini mu sedlo, a kad se ja vratim s Kosova, pomoći ću ti da bude još lepše. Ovako govori legenda, uz objašnjenje, da se tada pod "videti dobra konja" mislilo na lepo, skrovito mesto gde bi se mogla crkva sagraditi. Miloš se nije vratio s Kosova, a sestre su, da bi ovekovečile uspomenu na svog brata sagradile dva manastira: Vida, manastir Vidojevicu, a Ikonija - Kaonu.
     
Podaci o izgledu stare manastirske crkve Kaone postoje tek od 1756. godine, što odgovara vremenu posle njene obnove. Stara crkva je bila zidana kamenom, s prozorima koji su više ličili na puškarnice, a pokrivena je šindrom. Freske su uništili Turci, pa su se i do današnjih dana mogli naći sitni delovi obojenog, glatkog maltera, prilikom arheoloških iskopavanja. Feliks Kanic piše da je Kaona imala školu već 1827. godine, ali da je ona prema podacima iz starih povelja radila još i 1793. godine.
     
U VREME Prvog srpskog ustanka manastir je bio bolnica. Jedna soba konaka pretvorena je u kapelu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice i u njoj se obavljalo bogosluženje, jer je u crkvi bila smeštena municija. I sami kaluđeri ovog manastira učestvovali su u borbama zajedno s ustanicima. U "Memoarima" prote Mateje Nenadovića naći će se podatak o pomoći "kaluđera kaonskog Makarija sa dvadeset momaka" koji su kod Jelenče, januara 1806. godine pomogli Karađorđu da satera Turke u Šabac.
     
Crkva je postradala i u Prvom svetskom ratu, kada je zapaljena arhiva, a crkvena zvona odneta. U Drugom svetskom ratu manastir je bio prihvatilište, a po završetku rata, u vreme agrarne reforme, ostao je bez 120 hektara zemlje.
     
Sadašnja manastirska crkva posvećena svetom arhangelu Mihailu podignuta je 1892. godine, na temeljima stare. U nju su uzidani svi spomenici s monaškog groblja i preostali materijal stare svetinje. Tako su prohujali vekovi i istorija ovoga kraja ovekovečeni u novom zdanju, isprepletani vremenom, legendama i ljubavlju koju meštani Posavotamnave, vernici i ljudi otvorenog srca imaju prema manastiru koji je postao simbol njihovog trajanja. Godine 1992, proslavljeno je 100 godina postojanja nove crkve i šest vekova manastira. Povodom ovog jubileja manastir je odlikovan ordenom Svetog Save "za njegove zasluge kroz istoriju".     
(Kraj)