Samo Srbin čašćava

Piše Srđan Cvetković
JARA Ribnikar je došla kod mene i kaže vi znate da je Vlada uhapšen. Rekoh znam i već sam se interesovao za njega, nastojeći da pomognem da ga izvadim. Ona se zahvali, ali evo reče i mi smo došli na jednu ideju koja će možda da pomogne i pruži mi jedan tabak hartije koji nije bio ceo ispunjen. Pitah, šta je to. To je jedna izjava koju bi trebalo da potpišete ako hoćete vi ili neke još druge ličnosti kojima ćemo se obratiti i poče da mi govori šta je unutra. Ja sam je prekinuo, pokrio sam rukom tekst toga pisma koje je donela i rekoh sve što mogu da uradim da ga izbavim iz zatvora ja potpisujem na neviđeno. I potpisao sam tekst. Ona je bila dirnuta, zahvalila se, ustala, otišla i na kraju obišla još neke. Potpisao je Tanović, potpisao je Glišić, valjda, i još desetak uglednih ličnosti. Posle izvesnog vremena saznao sam i sadržinu tog našeg pisma. U svakom slučaju to je bilo dovoljno da Vlada Ribnikar bude pušten sa Banjice. I on je istoga dana pošto je saznao od žene kako je pušten, došao u moju kancelariju i počeo da mi zahvaljuje. Ja sam ga prekinuo i rekao da nema potrebe da mi se zahvaljuje jer sam učinio ono što je bila moja dužnost i uveren sam da bi i on da je na mom mestu isto učinio za mene. On je to prećutao, još jednom mi se zahvalio i otišao.

JEDAN nemački novinar i književnik mi je pričao: Čudni ste vi Srbi ja sam učestvovao u pohodu na Poljsku, Francusku, Belgiju, Holandiju, Dansku. Mi koji smo pripadali tim prvim jurišnim trupama i kada bi nastalo primirje mi bi se razišli po gradu, po kafanama... Opšta pojava je bila da su Francuzi, Holanđani i Danci prećutno jedan po jedan
napuštali kafanu, nije bilo javne demonstracije, ali smo
najedanput ostajali sami. Jedino ovde u Beogradu kod vas Srba ne samo da nisu odlazili već su čak i dolazili...
Borislav Pekić: Neće Srbin iz kafane.
Dragi Stojadinović: Neće on, kaže, ali ga interesuje da sa nama stupi čak i u kontakt, ne znaju naš jezik mi ih čak i ne razumemo, oni se nama smeškaju, nude nas da pijemo. To je nešto na šta nismo navikli i što ne razumemo. Pa, rekoh, to je jedan naš specijalitet, mentalitet srpski mi smo gostoprimljivi, gostoljubivi, pa se to odražava čak i prema protivniku. Utoliko pre što je ta naša ratna nevolja kratko trajala i nije bilo velikih žrtava ni izginuća tako da se nije osetila neka velika animoznost prema nemačkim vojnicima, pa valjda to objašnjava tu pojavu. ....
... Prilikom bombardovanja Beograda 17. aprila 1944. koje je bilo mnogo jače i žešće nego prethodnog dana, kada je
oštećeno i "Vreme", jer su u neposrednoj blizini zgrade u prečniku od 100 do 200 metara palo je 37 bombi i to kao tepih vezane da bi efekat bio što veći. Između ostalih pala je i jedna bomba koja se na nemačkom zvala blindtrefer tj. bomba koja se zarila u zemlju, a nije eksplodirala. To je bila, međutim, bomba od 2.000 kg i najveća koju su saveznici bacili na Beograd. Srećom ta bomba nije eksplodirala. E sad, čim se saznalo da je završeno bombardovanje, kad smo izašli na ulicu i videli da suprotna strana Dečanske ulice, preko puta "Vremena", uopšte više ne postoji. Tu je stradao i taj zatvor u Aleksandrovoj ulici i ceo niz kuća...
Borislav Pekić: I zatvorenici.
Dragi Stojadinović: Pa verovatno su i oni tu stradali kao i mnogi koji su živeli s te strane ulice. Očigledno da je "Vreme" i njegova visoka zgrada od belog mermera bili lako uočljiv vojni cilj koji su saveznici namerno gađali, ali ga nisu pogodili u toj meri da bi onemogućili život i rad štamparije. E sad, bilo je važno šta će biti sa tom bombom. Švarckof mi je pričao da se obratio vojnim i policijskim vlastima i oni su mu dodelili petoricu zatvorenika mlađih ljudi da oni polako pod njihovim rukovodstvom tu bombu izvade i da joj skinu glavu-upaljač. I tako je i bilo, oni su se mučili polako su nekoliko sati tu kopali. Tu su bili i nemački vojnici, vojni stručnjaci tu je bio i Švarckof koji je to gledao. Kaže, gledao sam dok su se preznojavali i stalno unezvereno gledali plašeći se eksplozije.

I najedanput se pojavila ta bomba ogromna i sad je trebalo da se oslobodi glava. Onda kad su oni završili taj prvi deo došli su vojni stručnjaci koji su polako znajući vrstu bombe odšrafili i skinuli upaljač i na taj način onemogućili jednu eksploziju. E sad, kad je to bilo svršeno oni su ga dali Švarckofu koji je pokazao kako izgleda upaljač te bombe i pozvao mladiće u zgradu - petoricu njih koji su to radili. To su bili skromni mladići tako 20-25 godina nisam mogao da ocenim da li su pripadali jednom ili drugom pokretu ali su bili četnici, pošto su komuniste držali na Banjici i brzo likvidirali, a i nije ih ni bilo tako mnogo već je mnogo više bilo uhapšenih četnika i njihovih simpatizera iz Beograda i okoline. Švarckof ih je častio rakijom i uveravao da će svi biti pušteni, ali ne znam da li se to i desilo.
(Nastaviće se)