U red za - bežaniju!

APEL od 12. septembra 1944, kada je kralj Petar II iz Londona poručio i pozvao da se sve naše jedinice stave pod komandu Tita, imao je dalekosežne posledice. To je bilo strašno dezavuisanje generala Mihailovića koji je bio nacionalista, kraljev prijatelj i ministar vojni. Draža je bio ogorčen, pa je zabranio slušanje Radio Londona baš zbog toga što se Radio London okrenuo protiv njega i njegovih ljudi, a svu moralnu, materijalnu i vojnu potporu poklanjao partizanima.

- I ja sam tada izrazio spremnost za odlazak iz Beograda. Moj sin nije hteo da čuje, a onda sam mu ja plastično pokazao jednu sasvim realnu mogućnost šta bi mi se desilo ako bih ostao u Beogradu kad bi došli partizani. On me je gledao zapanjeno: "Pa, dobro ako misliš da treba da idemo, da idemo." Ja sam onda brže-bolje krenuo u grad, svršio što je bilo potrebno kako bi u četiri sata mogli da budemo pred hotelom "Bristol" - navodi Dragi Stojadinović.

Borislav Pekić: - Vodio si neke interesantne telefonske razgovore...

- E, sad, kad sam ja sa sinom i ženom stigao tamo fijakerom i sa kuferčetom, imao sam vremena da se javim svojim prijateljima i da ih obavestim da sam odlučio da idem i da svima to isto savetujem. Prvo sam se javio snaji. Ona je rekla da misli da još nije došao taj momenat i da će ona ostati još neko vreme. Međutim, sutradan, u vozu ja sam je video u kupeu na moje veliko iznenađenje. "Pa", rekoh, "kad si se rešila?" "U pola osam, kad mi je telefonirao dr Fajne, otpravnik poslova nemačkog poslanstva, prijatelj još od pre rata. On je rekao da je bolje i ja da se evakuišem, jer je pitanje da li će biti više takvih prilika". Železnički most već je bio porušen, tako da se nije ni kretalo iz Beograda, nego iz Zemuna ...

Borislav Pekić: - A do Zemuna kamionima...

- Da, do Zemuna kamionima. Onda sam se javljao i drugim prijateljima. Na primer, Đuri Jankoviću (streljan od partizana novembra 1944. - nap. autora) koji je bio ministar u vladi moga brata, ministar šuma. Inače, moj dobar prijatelj, koji je za vreme rata živeo povučeno i skromno. Žena mu je bila Francuskinja, a on navijao za Francuze. Slušao je Radio London, igrao tablić sa Mikom Vrapcom i savest mu je zbilja bila mirna jer nijednog Nemca nije ni video niti ma šta radio...

- Đura Janković mi je savetovao da ostanem, jer on ima odličnu vezu sa svojim drugom iz gimnazije Nikolom Kalabićem, koji je bio komandant kraljeve garde u zemlji, inače jednim od glavnih ljudi u Dražinom pokretu. Njegov štab je bio kod Aranđelovca u Darosavi i Đura ga je tamo posećivao. Ja nisam imao dobro mišljenje o Kalabiću, on je bio osion, kabadahija i slično.

Borislav Pekić: - Na putu kako je bilo?

- Uz put smo doživeli nekoliko puta uzbunu. Mi smo morali da bežimo iz voza u kukuruze, jer su nadletali "kukuruzari", engleski avioni koji su leteli vrlo nisko i imali za cilj da mitraljiraju lokomotivu i transportne kamione na drumovima. Bili su opasni jer su leteli nisko, tako da je protivavionska artiljerija bila nemoćna.

Borislav Pekić: - Koliko je vremena trajalo putovanje?

- To je putovanje trajalo dva dana. Mi smo krenuli osmoga... ne više je trajalo... Krenuli smo osmoga uveča, iz Beograda u Zemun kamionima, a voz iz Zemuna je krenuo negde u ponoć devetoga, a stigli smo tek u noći između 11. i 12. septembra.

Borislav Pekić: - Ti si mi spomenuo da su za vozove postojali i neki spiskovi, pa ti nisi bio na spisku?
- Ja sam čuo da su postojali spiskovi, ali ja sam došao i nisam bio na nikakvom spisku. Došao sam i stao u red.

Borislav Pekić: - Ko je još bio tu?

- Pa, bio je Đorđe Perić, pa onda Đorđe...

Borislav Pekić: - Šta je bio taj Đorđe Perić?
- On je bio šef obezbeđenja kod Nedića, a kod Dragiše bio je direktor "Avale", i bilo je dosta drugih.
Borislav Pekić: - Ti si spomenuo i interesantan primer čoveka koji je sa ulice došao...

- Da, bila su dvojica i sa ulice. Jedan je bio moj saradnik iz "Vremena" Dušan Kasapinović. On se slučajno zatekao, nije ni znao da tu ima neka grupa i da se ide za Beč. I pita on mene šta radim, ja sam mu rekao, on kaže: "I ja bih išao, ali nisam na spisku". Ja kažem: Nisam ni ja. On kaže: "Nemam pasoš. Ja rekoh: Nemam, ni ja. "Pa, nemam para". Pa, što se para tiče, ja imam dovoljno para, nemačkih maraka, ali tamo vam pare ionako ništa ne vrede nego nemačke markice. Prema tome nije problem imati. "Pa, vi mislite da ja mogu da krenem?" Pa, rekoh, možete ali ne znam kako ćete ovako gologlav, treba da se spremite. "Ne, ne", reče, "pošto sad treba da dođe kamion ja više volim da ostanem sa vama."

Borislav Pekić: - I on je krenuo? Da li je imao porodicu?

- Imao je ženu i decu.

Borislav Pekić: - I nije se javio uopšte?

- A žena mu iz Orašca, to je ono mestu u mom srezu. Ja sam je poznavao kad je on bio u zatvoru, pa sam intervenisao za njega. I tako, došao je u Beč gologlav. Ja sam mu davao novac, ali to nije rešilo problem. Onda sam čuo da postoji mogućnost da se zaposli kao staratelj naših radnika u Nemačkoj. Nemci su trebali jedno lice za staratelja, a onda sam ja pitao da li bi se on primio. Prihvatio je. Kad sam se raspitao, ispalo je da ima mesta samo u Hanoveru, jer niko nije heteo da se primi posla zbog čestog bombardovanja. Otišao je tamo i pet puta je bio bombardovan, ali je uspeo da preživi i tamo se čak ponovo oženio.
(Nastaviće se)