Sluga okupatora

Piše: Srđan Cvetković
BORISLAV Pekić: - Kako se Kilibarda sporazumevao s Francuzom?
Dragi Stojadinović: - Pa, Kilibarda je nešto natucao francuski, mada nisu mnogo ni razgovarali. Oni su se dogovorili da Francuz izigrava nekakvu francusku vlast.
Borislav Perkić: - Možda je to bio i neki trik?
Dragi Stojadinović: - Ko zna bio je toliki pokvarenjak, tolko prljav čovek. Pokrao je sve naše lične stvari, pa nije smeo da se vrati u zemlju... Sve je bilo s ciljem da me odvedu što pre na neku drugu teritoriju gde bi mogli da rade sa mnom šta hoće. Ja pitam kuda će me voditi. On reče: "Jedno mesto". Ja ne znam, pitam Švabu pored mene, nije znao za to mesto. "Uostalom", kaže, "to nije daleko, ići ćemo kolima". Ja, rekoh, da treba da obavestim porodicu. "Uostalom", reče on, "možemo da svratimo do tvoje porodice, da uzmete vaše stvari, da obavestite ženu i sina".
To je bio poslednji trik na koji sam naseo. Seli smo u kola, on usput reče da se žuri i da će on to svršiti bez mene i mi - preko granice u Nemačku. Moji su se raspitivali jer nisu znali gde sam. Mi smo se obreli u malom mestu Tetnag, severno od Lindaua. To je bilo neko selo s 2.000-3.000 ljudi, ali je bio i jedan logor "Vajimer" sa 15-20 naših zarobljenika i grupom od 10 nacionalista, čestitih i poštenih, i jedan otresit Crnogorac, komunista Dabetić.
Tamo je bio neki Francuz, upravnik logora "Vajimer", koji je želeo samo da se provodi. A to je bilo tada lako, jer su žene preplašene išle vrlo rado i sa Francuzima i sa Marokancima, Crncima, sa svima.

Kad smo dovedeni u Tetnag, videsmo grupu Francuza i komunističke oficire. Vidim ja s njima - Dragog Jovanovića. Nisam mogao da ga prepoznam izdaleka, mnogo se izmenio. Međutim, to je bio on, i ušli smo u avion, njih desetak i nas petoro (Dragi Jovanović, Dragi Stojadinović, Boško Pavlović, Bata Jovanović Stojimirović i Damjan Kovačević)... I tako se vozimo avionom i, kako je bilo prazno mesto pored Dragog Jovanovića, sednem ja pored njega. Zanimalo me je mnogo kako se on proveo. On se krio u okolini Bregenca, u podrumu jednoga hotela...
Borislav Pekić: - Tamo gde ste vi bili?
- Mi smo bili u Bregencu kasnije. Ovo se dešavalo u vreme Nemaca. Imao je šest kilograma zlata, koje je nosio sa sobom da mu se nađu u nevolji i bio je dogovor s nekima da ga štite od Francuza. Međutim, on je nekako uspeo iz Bregenca, valjda je potplatio nekog, da se prebaci na švajcarsku teritoriju, a Švajcarci ga vratiše nazad. Jovanović kaže: "Francuzi su ušli, dolazeći iz Švarcvalda, u Bregenc, a sutradan, 1. maja, posle bombardovanja, upade kod mene u podrum grupa Francuza i sa njim moj Stanić, pa sam ja uvideo da me je on odao. Onda su me strpali u zbirni logor 'Baden' i tamo smo bili 10-15 dana. To je bila američka zona. Amerikanci su nas malo maltretirali, ustani-lezi u blato, po kiši. Bilo je, uglavnom, Nemaca, ali i nekih drugih narodnosti. Dok sam bio u logoru, uhvatio sam vezu s jednim poljskim vojnikom. Imao sam samo zlatan prsten koji sam za vreme rata kupio od Marka Ristića, sve su mi bili oduzeli..."
Pekić: - Na koji način je to kupio?
- Pa, mene to baš tad nije interesovalo, ali, eto, Marko Ristić mu ga je direktno prodao.
Pekić: - To je baš čudna situacija. Jedan policajac vrši jedan nelegalan akt i kupuje prsten od naprednog elementa?
- "E sad", kaže Jovanović, "obrlatim ja Poljaka, dam mu taj prsten da mi nabavi otrov što efikasniji. On je meni doneo neke 'antopan' tablete, ako se ne varam, koje ako se uzmu u većim količinama predtavljaju pravi otrov. I ja ih popijem. Međutim, one su bile izvetrile, pa su samo izazvale velike bolove".

I TAKO 18. juna 1945, stigosmo u Zemun. I nas iskrcaju, vrućina, zapekla, i sad tu ispod krila tog aviona, mi čekamo - šta dalje. Na naše iznenađenje nema nikog, ama baš nikog. Neki potpukovnik je bio vrlo korektan, nudio nam biskvite, cigarete i slično, i pozdravismo se bogzna kako dobro... I tako mi čučimo u hladu i čekamo šta će biti. Aerodrom u ruševinama, neki Nemci tamo nešto krče. Bili smo nas petorica, i još prota Lukić i Velibor Jonić, sedmorica ukupno. I tada ustade Dragi Jovanović i proreče nam kazne tačno kako će i biti.
"Mene će", kaže, "da sude na smrt vešanjem". Tu se on malo prebacio, a i obesili bi ga da se nije dobro držao na sudu. On se tako dobro držao na sudu, i učinili su olakšicu. "Tebe, Dragi, na smrt streljanjem, a tebe, Joniću, na smrt streljanjem. Vi, ostali, na vremenske kazne". E, sad, interesantna su dva-tri momenta baš specijalno zbog držanja Dragog Jovanovića. Uzgred budi rečeno, ja sam s njim studirao a, pomogao sam mu da položi administrativno pravo jer ništa nije znao. Ja sam sedeo iza njega u klupi, šaputao mu i bio izbačen. Ipak je dobio neku jeftinu "trojku". I on završi prava, bio je sposoban, ali nije imao vremena da uči. Nije bio neka naročita inteligencija, ali je bio bistar i sposoban, okretan bez skrupula, pa je kao takav trebao Nemcima. Moram reći da ga ja nisam mario, jer je bio Koroščev čovek, da mu je prva žena čak bila s Korošcem i, šta ti ja znam, i uopšte da se potpuno stavio u službu Nemaca, sto odsto njihov čovek i to nije krio...
(Nastaviće se)