Sud kao farsa

05. 04. 2007. u 00:00

Svaki pionir u ovoj zemlji zna da je Dragi Stojadinovi? kriv, rekao je sudija Milonja Stijovi?. Ja sam 26 godina advokat, branio sam i komuniste, i nikada predsedavaju?i nije rekao da je optuženi unapred kriv, odgovorio je branilac Zdravkovi?

Piše: Srđan Cvetković - PRE nego što je proces počeo, moj branilac - navodi Dragi Stojadinović - u ime ostale četvorice branilaca je podneo formalnu predstavku predsedniku suda, rekavši: "Mi smo tek danas u 7.30 obavešteni da ćemo biti branioci na pretresu četvorici optuženih. Nismo imali vremena, za to pola sata, niti da se upoznamo sa materijalom optuženih, niti dokaznim materijalom, niti da razgovaramo sa našim branjenicima. Zato predlažem, u ime moje i trojice kolega, da se ovaj pretres odloži za posle podne, kako bismo imali vremena da se upoznamo sa optužnicom, i da razgovaramo sa našim klijentima."

Na to je predsedavajući Milonja Stijović kazao: "Pa, to nije potrebno, sav materijal je tu u optužnici, to ćete i ovde čuti. Nema potrebe da se to odlaže."

To su njegove doslovne reči, koje sam dobro zapamtio. "Zar ima neke potrebe da se dokazuje krivica jednog Dragog, velikog Stojadinovića? Pa, svaki pionir u ovoj zemlji zna vrlo dobro da je on kriv." Na to je ustao moj branilac, počeo da skuplja svoje hartije, pa je rekao: "Druže predsedniče, ja sam dvadeset i šest godina advokat. Ja sam branio komuniste pred zloglasnim sudom o zaštiti države. Nikada predsedavajući nije rekao da je optuženi unapred kriv. Pošto je to tako, da ne biste dangubili i vi i mi, molim vas saopštite te presude, pa da idemo kućama."

B. Pekić: - Sjajno!

- Sjajno, ali zato je kasnije došao i on u Mitrovicu u zatvor. Milonja Stijović je bio zaprepašćen. On kao vojnik i kao partizan i uopšte naviknut na tajne procese, a ne na objašnjavanja sa advokatima, bio je iznenađen, pa je počeo da se vadi. Kaže: "Pa, ja nijesam reka', da li je to pet ili deset godina, to ćemo utvrditi." Tako je bilo malo odstupanja. "Uostalom", kaže, "vidite, malo razgovarajte tu, sad na licu mesta, ako treba sa vašim branjenicima."

Zdravković kaže: "Slušajte, Stojadinoviću, ja ne znam vaš slučaj, pojma nemam šta ste vi radili za vreme rata. Vi se branite na osnovu činjenica koje vam se stavljaju na teret, a ja ću govoriti o vama onoliko koliko znam o vama, načelno. Videćemo šta to i koliko vredi."

B. Pekić: - U toku procesa će on videti šta da kaže?

- Šta otprilike može da se kaže. Isto to ili nešto slično su i drugi kazali svojim branjenicima, čemu treba posvetiti naročitu pažnju. Onda sam rekao mome braniocu, da vidim iz optužnice da sam optužen za dva dela, međutim i iz jedne i druge tačke optužnice nigde ne vidim po čemu bi za mene bio nadležan Vojni sud. Po našem Zakoniku, ne znam kako je sada ovde, da bi neko građansko lice odgovaralo pred vojnim sudom, treba da je izvršilo neko delo čisto vojne prirode ili udružano sa nekim vojnim licem. To nije moj slučaj i prema tome smatram da ovaj sud nije nadležan za mene. Na to je on kazao:

"Pa, to ne vredi ništa. Po njihovom zakonu, Vojni sud je nadležan za sva lica i sva krivična dela koja ste vi naveli, kao i ona za koje bi izvestan građanski sud smatrao da je nadležan Vojni sud. Prema tome, vi bi de fakto trebalo da budete suđeni pred Okružnim sudom za grad Beograd, koji je mogao da vas uputi Vojnom sudu. To formalno nije urađeno, ali pošto postoji takva jedna tehnička mogućnost, od nje se odustalo, valjda što se smatralo da nije tako važno ni potrebno. A drugo, možda bi to bio rđav znak, kao da vi nemate poverenja u ovaj sud". U redu, rekao sam da odustajem od toga.
Predsedavajući je dao reč javnom tužiocu, koji je pročitao optužnicu, i počelo je suđenje prvooptuženom Ljubi Babiću. On je bio malo nagluv, kao valjda i svi oficiri iz artiljerijske struke i prišao je stolu da bi čuo šta predsedavajući govori, da bi se objašnjavao sa njim. Njemu su stavili bili na teret pet tačaka. Prva je bila najteža, da je organizovao Državnu stražu, i stavio se na njeno čelo, pod vladom generala, izdajnika Milana Nedića i okupatora, kako bi sa tim vojnicima, sa tom Državnom stražom gonio i ubijao rodoljube koji su se nalazili u šumi. Da je tu dužnost savesno izvršavao i prema podacima koji su objavljeni u listovima, on, odnosno njegove te čete, pobile su 32.752 partizana.

B. Pekić: - To je malo mnogo.

- On se na to meni okrenuo, pošto sam bio najbliži njemu, pa je kazao: "Kamo sreće da sam ubio malo veći broj, ne bismo sada sedeli na optuženičkoj klupi." Ali, kako je on bio nagluv, to je tako glasno rekao, da su i drugi čuli. Onda se okrenuo predsedavajućem i kazao: "Što se tiče ove tačke optužbe, ja se ne osećam krivim. Ja sam vršio svoju dužnost. Gonio sam, pa ako je bilo potrebno i ubijao, ne samo partizane, nego i četnike i ljotićevce, jer sam hteo da zavedem mir i red u zemlji, što je bila moja dužnost."
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Novosti android aplikacija Novosti iOS iPhone aplikacija

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal