Nepodobni general

Piše: Srđan Cvetković
- "PRVO sam očistio zemlju od bandi bivših osuđenika, koji su iskoristili rat da pobegnu iz Niša, iz Požarevca, i koji su pljačkali po okolini tih gradova. Ja sam njih pohvatao, neke sam vratio u zatvor, neki su bili pobijeni. Sve vreme, dok sam bio na toj dužnosti, zavodio sam red. A da li je tu neko stradao, nije bila moja krivica, niti namera da ih ubijam iz nekih ličnih pobuda", govorio je Ljuba Babić.

Dakle, on se dosta dobro branio. Mi smo posle u šali govorili da se Ljuba Babić i Milonja nisu slagali samo u dvojici. Optužba ga je teretila za ubistvo 32.752 partizana, a Babić je, navodno, priznao taj broj, ali samo za dva manji. Druga tačka je opet bila tako neka saradnja sa okupatorom, na nekom drugom polju. Treća tačka je bila da je on, pošto je svršio taj svoj krvavi posao u zemlji, prebačen u jedan zarobljenički logor u februaru 1942. godine, gde mu je bila dužnost da dostavlja nemačkim vlastima rodoljube, da ih denuncira, koji su posle zbog toga imali da ispaštaju pred okupatorom, odnosno pred Nemcima, u tom logoru gde je i on bio.

B. Pekić: - Kako, po tvom mišljenju, stoji sa tom tačkom? Kako je on prebačen u logor?

- Ta tačka je vrlo interesantna, kao i ceo njegov slučaj. Njega je doduše zabeležio Krakov u knjizi o Milanu Nediću, ali možda ona nije dostupna mnogima, pa je dobro da se to zabeleži. Bila je to jedna retka pojava, koja čini čast tome nemačkom oficiru, a našem saborcu u oba svetska rata, protivu Nemaca. On je negde novembra meseca 1941. imenovan od generala Nedića, a u saglasnosti sa nemačkim nadležnim vlastima, za vrhovnog komandanta, zapovednika svih naših oružanih sila koje su se stekle u tom momentu. To su bili u prvom redu graničari, onda pripadnici Državne straže, i tako još neke pomoćne jedinice, koje su bile pod njegovom komandom. Da li su tada već bili obrazovani Dobrovoljački odredi, ljotićevci, to sad ne znam, ali oni nisu nikada potpali ni pod čiju nadležnost, već su bili potpuno samostalni. Možda su imali neku direktnu vezu sa Nemcima, ali sa njim nisu. Naprotiv, on je njih na terenu gonio kao što je gonio i druge, jer nije dozvoljavao da neko remeti red ili da nešto na svoju ruku, na silu postupa u Srbiji".

B. Pekić: - Jedan nemački temperament, pruski?

- On je bio čisto nemački, možda bolje reći pruski temperament, vojnik, plemić poreklom, inače ispravan, čestit, vredan na poslu, a vrlo hrabar u borbi".

B. Pekić: - I hrabar na sudu?

- I na sudu se odlično držao. On je išao na teren, prvo sam, na teritoriju koja je bila pod, recimo, kontrolom partizana. Tamo bi otišao u civilu, pretvarao se da je crnoberzijanac, da ide da kupuje nešto ili da prodaje, i onda se na licu mesta obaveštavao i utvrđivao kakve su snage koje su tu, da bi prilikom napada bio tačno obavešten kuda i kojim pravcem da ide. Nije se oslanjao na izveštaje svojih ljudi koji su tamo bili, već je sam, lično se izlagao opasnosti da ga prepoznaju i da ga likvidiraju. Bio je neobično hrabar. Poslednja tačka, peta tačka, bila je najinteresantnija.

B. Pekić: - Izvini, molim te, zaboravio si da kažeš kako je on dospeo u zarobljeništvo? To meni izgleda čudno?"

- Pošto je na terenu gonio ne samo partizane i četnike, što su i vlada i Nemci odobravali, on se zamerio i ljotićevcima, odnosno dobrovoljcima koji su u to vreme takođe vršljali po zemlji, on se zamerio svima redom, pa i Nediću i Nemcima. Oni su uvideli da su možda pogrešili što su jednog suviše revnosnog čoveka angažovali, koji je gonio po svom kriterijumu, što se nije uvek podudaralo sa njihovim i hteli su sada da ga se oslobode.

Babić je već u februaru 1942. godine, smenjen sa tog položaja i poslat u Beč, pred ratni vojni sud. Optužba je bila strašna: njemu je stavljeno na teret da je on u Prvom svetskom ratu izvršio delo veleizdaje. On se krajem 1914. godine, prilikom bitke na Ceru, predao sa svojom malom baterijom, od dva brdska topa i dvojicom, trojicom posade. To je bilo veliko iznenađenje za naše vojne krugove u tom momentu: Jedan austrijski oficir se predaje i to zajedno sa svojom baterijom, tim topčićima, iako nije bio niti opkoljen, niti je on to morao da uradi. On je direktno prešao na stranu tadašnjega neprijatelja zemlje. Bila je to ozbiljna optužba.

Delo je bilo izvršeno 1914. godine, a po njihovom zakonu, rok zastarelosti je 25 godina. Rekli su, međutim, ovako: zastarelost bi možda bila u odnosu na delo kada je učinjeno, ali pošto je rat trajao do 1918. godine, i nije bila nikakva mogućnost da se on progoni, prema tome rok zastarelosti treba računati od 1918, znači tek 1943. zastareva, a ovo se dešava 1942. prema tome njega ne obuhvata ta odredba.
(Nastaviće se)