Neki čudan sud

Piše: Srđan Cvetković
BIO sam pravnik i neko vreme advokat, dok je moj otac imao advokatsku kancelariju pre rata, pre nego što sam se posvetio potpuno novinarskom pozivu. Sada smo mi sedeli na jednoj klupi, skoro uz sam predsednički sto, koji je izgledao obično. Međutim ono što je razlikovalo taj sud od svih ostalih, to je da je nama bilo dozvoljeno da pušimo. Bilo je dozvoljeno da ustanemo, da priđemo stolu i da se objašnjavamo sa predsedavajućim. Onda je bilo, takođe, nešto što još nikada nisam video niti mogao da pretpostavim da se može desiti, da u toku pretresa zazvoni telefon na stolu predsednika i da on prekine momentalno suđenje, digne slušalicu i kaže: "A ti si Joko. Ma kad si doša bogati?" Pa onaj nešto odgovori.
B. Pekić: - Vodi privatne razgovore!
- Naravno, sa njim se dogovara da se oni nađu u pola jedan. "Znaš ja imam jedno suđenje ovđe, ali biću slobodan, pa najbolje da ja dođem po tebe mojim kolima", pa podvuče ono "mojim kolima", jer onaj Joko možda nije znao da on ima svoja kola. Kad se lepo završio taj dogovor i razgovor, kada su utvrdili gde će Joko doći i šta će raditi, on je nastavio proces.

Govoreći o procesu koji je započeo protiv njega, Dragoljub Dragi Stojadinović kaže:

- "Dede", kaže "optuženi Stojadinoviću, čuli ste optužnicu. Šta imate da kažete? Osećate li se krivim?" Na to sam ja rekao da se ne osećam krivim. "E mora da vam je gruba vaša savest kad se vi ne osećate krivim." To je bilo dovoljno da ja skočim sa klupe, na kojoj sam dotle sedeo, i onda sam, udarajući rukom o sto rekao: "Gospodine predsedniče, moj otac je nas vaspitao u srpskom nacionalnom duhu, a u isto vreme i u poštovanju zakona. On je sam proveo četrdeset dve godine u sudskoj struci, počevši kao praktikant, pa je došao do najvišeg položaja koji je mogao da postigne u svojoj karijeri, i završio je kao kasacioni sudija. Od četvoro dece nas troje smo završili Pravne fakultete. U našoj kući je bilo prirodno da se zakon poštuje. Nikada se mi od toga pravila nismo udaljili. Osim toga sa majčine strane vodimo poreklo od jednoga poznatoga borca za prava i za suzbijanje samovolje kneževske - Tome Vučića Perišića. Njegov brat od strica bio je prvi srpski mitropolit Milentije Pavlović, čiji je rođeni brat bio pradeda moje majke. Moja majka se kao devojka prezivala Pavlović, ona nije mogla da rodi izdajnika, ja ću to dokazati."

Mogla se muva čuti u sali, svi su saslušali moju tiradu, izazvanu njegovom primedbom, da mi je savest gruba. A još sam dodao da je moja savest mnogo osetljivija nego svi njihovi komunistički sudovi, bili vojni ili civilni.
Na to je, kada sam ja prestao da govorim Milonja Stijović kazao: "Predsedavajući, pređite na prvu tačku optužnice, saradnju sa okupatorom. Šta imate tu da izjavite?"

REKOH da sam ja nameravao da se na tu tačku malo duže osvrnem, ali vidim da sam ja ovde unapred kriv i osuđen i da je to više formalnost, da nekakva moja duža odbrana ne bi mnogo koristila. Hteo sam da se pozivam na razne svedoke koji bi utvrdili, dokazali da ja nisam kriv po toj tački optužbe, ali ja ću moju odbranu da svedem na jednu vrlo jednostavnu i prostu odluku. Na tom položaju na kome sam ja bio za vreme rata, bio je pored mene u istom zvanju i sa istim kvalifikacijama, sa istim prinadležnostima, istom nadležnošću i radom, Vladislav Ribnikar.

B. Pekić: - Sada bi mogao da ispričaš sve o Ribnikaru.
- Mi smo bili administrativni direktori "Srpskog izdavačkog preduzeća", nismo se bavili uređivanjem lista. On je danas ministar prosvete, a ja sam ovde na optuženičkoj klupi kao izdajnik. Tu nešto nije u redu. Jer ili je i on kriv, pa treba da sedi pored mene, a ako nije kriv, onda nisam kriv ni ja. On je, doduše, ostao nekoliko meseci manje na tom položaju, pošto je krajem 1943. otišao u šumu, pridružio se partizanskim jedinicama i borio se u njihovim redovima do kraja rata. Ja sam, međutim, ostao još neko vreme, pa su i mene razrešili u martu 1944. godine toga položaja, prema tome mislim da bi bilo dovoljno da se pozove Vladislav Ribnikar, da on ovde na sudu izjavi jesam li ja kriv ili nisam kriv. Ja se oslanjam na njegovo svedočanstvo.
B. Pekić: - Nisi pri tom spomenuo da si ti njega spasao?
- Ne. Samo sam rekao da sam uveren da će on kazati istinu. Ja se oslanjam na njegov sud. Na to je Milonja kazao: "E bogu mi ne može on da gubi vreme, on je ministar. Nema on vremena da dođe ovde da svedoči." Ja sam rekao: "Ne znam kako je po vašim zakonima, a kod nas je svedočenje bilo obavezno, građanska dužnost. Uostalom ja sam uveren da će se on odazvati, bez obzira na svu zauzetost, jer smo bili u dobrim i prijateljskim odnosima i on to mislim neće odbiti." U tom je ustao javni tužilac Božinović, pa je rekao: "Druže predsedniče, možda neće biti potrebno da se poziva drug Vladislav Ribnikar da dođe da svedoči. Ja imam njegov pismeni iskaz." Milonja, koji očevidno nije čitao moj predmet, pojma nije imao ni o mojoj krivici, ni o dokaznom postupku. On to brže bolje prihvati.

(Nastaviće se)