Presuda glasi - smrt!

Piše: Srđan Cvetković
- U PET časova smo ponovo bili dovedeni u sudnicu, seli na svoja mesta. Opet su bili, kao i oba dana, za sve vreme suđenja, fotoreporteri koji su slikali, pisali izveštaje o pretresu. U jednom momentu, Milonja je ustao i pozvao nas da ustanemo, da saslušamo njegovu presudu. "U ime naroda, sud je doneo odluku osuđujući na smrt strijeljanjem Adolfa Šindlera i tako dalje", on nikako nije hteo da ga zove Ljubo Babić, nego Adolf Šindler, a nije mogao da izgovori celo ime, "konfiskaciju celokupne imovine, gubitkom časnih i građanskih prava doživotno, izuzev roditeljskih". Onda je prešao na mene:

"Sud osuđuje Dragomira Stojadinovića na smrt strijeljanjem." Kako on to izgovori, ja samo malo trepnuh i pomislih ipak je Vidak Popović imao pravo. Setio sam se njegovih reči i pretnji, koje mi je izrekao godinu dana ranije. Isto tako "konfiskacijom celokupne imovine, trajan gubitak časnih prava", kao da se ta prava ne gase automatski izvršenjem smrtne presude. Onda je prešao na Damnjana Kovačevića, za koga niko, pa ni on ni ja nismo verovali da će i on biti na smrt "strijeljanjem" osuđen. I najzad je došao na red Paranos. On je osuđen na pet godina zatvora. Dakle, po sopstvenoj izjavi to je bilo ispod onoga maksimuma na koji bi se on žalio.

NA TO je svaki od nas imao da izjavi da li je zadovoljan presudom ili ne. Nas trojica smo rekli da nismo i da ćemo se žaliti, a ja sam dodao - ako vredi kome da se žalimo. Kada je izjavio Paranos da je zadovoljan, da se neće žaliti, onda je i javni tužilac Božinović rekao da je i on zadovoljan presudom i da se neće žaliti. Međutim, na to je ustao Bata Popović, advokat Paranosa, i tako energično protestovao, džapao se i bunio, i tražio od suda da se ta kazna izmeni, a ako ne, on će se žaliti, tako da je Milonja morao da se pravda: "E brate, ipak je on nešto petljao za vreme rata. Ja ne sporim da on ima zasluge i za Narodno-oslobodilački pokret, ama nešto je radio sa Nemcima. Ja sam mu dao minimum." Prosto se izvinjavao što mu je dao minimalnu kaznu. Međutim Bata Popović je insistirao, i rekao je da će se žaliti. Na to se umešao javni tužilac, kaže: "Ako se žali advokat osuđenog, onda ću se žaliti i ja." I tako su najzad uspeli posle 10 minuta objašnjavanja oko minimalne kazne, a nikakvog objašnjavanja za naše tri smrtne kazne, da se dogovore, i javni tužilac i advokat, da se ne žale ni jedan ni drugi.
Međutim, brica je verovatno otrčao i stigao u našu sobu pre nas da saopšti presudu, i kada smo mi došli, ja sam video krajnju potištenost u sobi. Svi prisutni su zanemeli i gledali u nas puni sažaljenja, ali vidi se da su saučestvovali u toj presudi, u našoj osudi za koju su pretpostavljali da je na nas porazno delovala. Međutim, ja ni tada, ni docnije, uopšte nisam osećao da je to nešto vezano za mene, da meni preti neka smrtna opasnost. Zato sam rekao glasno i polu u šali, pa šta je ovo, kakvo je ovo raspoloženje sumorno, jeste li vi osuđeni na smrt ili nas dvojica?
B. Pekić: - Na Kovačevića je verovatno najteže delovalo?
- On je ćutao sve vreme, bio je zbunjen, izgubljen. On nije verovao da će biti osuđen na smrt.
B. Pekić: - Babić je bio svestan toga.
- On ni trenutka nije trenuo, uostalom, on i nije bio ubačen u tu našu sobu. Odveden je u smrtnu ćeliju, gde smo se svi ubrzo našli zajedno. Tako sam ja pokušao malo da ih animiram, pa sam dodao opet glasno, revoltiran, videli ste kakav je komunistički sud, kako se donosi odluka. Za isto delo Vladislav Ribnikar je danas ministar prosvete za celu zemlju, a ja sam osuđen na smrt. To je, rekoh, komunistička pravda. Onda su mi neki davali znak glavom da ne govorim, pošto je u vratima stajao brica, koji će to saopštiti. Ja sam rekao da može brica da saopštava Milonji šta hoće, ja to ne krijem, ja sam to i na sudu rekao.
Onda su nas poveli, izdvojili. Mi smo se ispozdravljali sa našim drugovima koje smo poznavali i nas su ponovo ubacili u onu istu treću ćeliju smrtnu, gde je bilo u našem odsustvu tih nekoliko devojaka. Kroz zid smo razgovarali sa nekim mladićima, koji su bili do nas. Naročito sam tu stupio u vezu sa jednim mladićem koji je bio iz sela Bjeljine, odakle je i moja tazbina.

Kada sam mu se ja predstavio, on je rekao ko je, i kazao: "Vi ćete sigurno jednoga dana izaći na slobodu, iako ste osuđeni na smrt, neće biti izvršena kazna nad vama, niste vi toliko krivi. Mi ovde smo jedna grupa 'Belih orlova'. Nama je suđeno u tri grupe. Iz te tri grupe ima nas pet ili šest na smrt osuđenih. Molim vas kada izađete na slobodu, kažite da smo se borili za kralja, za našu zemlju, za Srbiju protiv komunizma i da smo za to i život svoj dali. Hoćemo da se to ipak zabeleži da se zna, da je bilo Srba, čestitih, ispravnih, a da nisu svi otišli i poklonili se režimu."

PISMO RIBNIKARA
"PROČITAJ ti to da vidimo šta je reka' Vlada Ribnikar", kazao je predsedavajući Stijović. Onda je Božinović pre nego što je počeo da čita prišao, okrenuo dva listića, pokazao mi treću stranu i rekao: "Jeste li vi poznavali rukopis i potpis Vlade Ribnikara?" Ja sam pročitao, pogledao i rekao da je to njegov potpis. Pošto je tako utvrdio autentičnost dokumenta, video sam da je pisano sa zaglavljem "Politike" i taj je njegov iskaz otprilike počinjao ovako:
"Na traženje ovog suda mogu da izjavim da mi o radu Dragomira Stojadinovića za vreme okupacije nije ništa poznato."
U produžetku on je rekao doslovce: "Međutim, on se povezao sa famoznom trojkom - Švarckopf, Glišić, Tanović, koja je opljačkala 'Politiku'."
(Nastaviće se)