Milost nove vlasti

Piše: Srđan Cvetković
POSLE dve nedelje, 16. uveče, oko 7.30 ušao je u našu ćeliju upravnik zatvora, bio je partizanski, upravo komunistički oficir, poručnik. Mi smo sedeli, skrštenih nogu sva petorica, niko se nije dizao kada je on došao, pogledao nas, pa se obratio meni:

'Tebi i ovom drugom', pokazuje rukom na Kovačevića, 'smrtna kazna je smanjena, na vremensku, a njemu', pokazuje na Babića, 'potvrđena je." Ja sam ga pogledao, nisam se uopšte obazirao mnogo na to što on kaže i pitao sam ga - je li to vi nama zvanično saopštavate ili ste to samo čuli? On se brzo trgao, na tu reč 'zvanično saopštenje', pa kaže:

'Ništa ja vama nisam kazao, ne, ne, ja sam došao ovamo samo da vas povedem, da pođete sa mnom u kancelariju i tamo će vam biti sve saopšteno. Ja vam ništa nisam kazao."

B. Pekić: - To je bilo fer od njega da vam kaže.
D. S: - To je bilo lepo s njegove strane, on je hteo što pre da nam saopšti prijatnu vest. Tada smo nas trojica pošli sa njim u kancelariju. Tu smo zatekli našeg zapisničara Lakića, koji je držao u ruci komad hartije, kaže: - Ja sam vas pozvao da vam saopštim odluku Višeg vojnog suda. I onda nam je ukratko saopštio da je meni smrtna kazna zamenjena. Oduzeta su mi građanska prava u roku od deset godina, po izdržavanju kazne, kao i konfiskacija celokupne imovine.

Slična presuda preinačena je i Damnjanu Kovačeviću, s tim da je smrtna kazna zamenjena za dvadeset godina lišenja slobode, a meni za petnaest. Onda je prešao na slučaj Ljube Babića i rekao da je Viši sud potvrdio prvobitnu presudu i dao mu jedan komad hartije, da bi na njoj mogao da napiše molbu Prezidujumu za pomilovanje.

Nama je bilo naravno vrlo prijatno da čujemo našu presudu i ja sam u ime nas dvojice zahvalio na toj prijatnoj vesti. Na to je Lakić vrlo korektno kazao da to nije njegova zasluga, to je odluka suda, koji je cenio razloge koje smo izneli u svojim žalbama, delimično usvojio, nije nas potpuno oslobodio, ali nam je smrtnu kaznu zamenio znatno blažom, vremenskom. Ja sam rekao to je tačno, ali vi ste nam saopštili jednu prijatnu vest, a to je ipak stvar koju mi cenimo, i ja mu se ipak zahvaljujem, kao i na njegovom korektnom držanju za vreme procesa.

Krenuli smo kroz dugačak hodnik, prolazeći pored skupnih soba levo i desno, gde je bilo u svakoj po 50-60, a možda i po 100 zatvorenika. Oni su kroz rupice na vratima, znajući da smo mi otišli u upravu da nam tamo saopšte odluku o našim kaznama, gledali da li idemo praznih ruku ili nosimo komad hartije. Znali su za presudu smrtne kazne, a ako imamo u ruci komad hartije, znači da je presuda potvrđena, a ako idemo praznih ruku, znači da je preinačena. Nas smo dvojica išli prvi, a iza nas Ljuba Babić, i kako smo nailazili na koja vrata, tako su nam pljeskali otuda i vikali: "Živeli! Živeli!" Pozdravljali su, radosni da je naša kazna preinačena. Međutim iza nas je išao Ljuba Babić sa komadom hartije i onda je najedanput prestajalo to pljeskanje i dovikivanje, jer su bili potrešeni da je njemu kazna potvrđena.
VRATILI smo se to veče oko 8 časova u našu smrtnu ćeliju, kod naših drugova, a zatim je došao i komandir zgrade, koji nam je prvi bio saopštio radosnu vest i rekao: "Sad vas dvojica treba da pređete u drugu sobu, skupnu, odakle ćete biti sprovedeni dalje na izdržavanje kazne." On je mislio da mi žurimo da što pre izađemo iz smrtne ćelije u kojoj se čovek nelagodno osećao. Međutim ja sam pogledao Daču i on je klimnuo glavom, i mi smo se prećutno složili da tu noć provedemo još sa našim drugovima koji tu ostaju. On kaže: " Pa to je vaša stvar, da li ćete da spavate ovde, pa da sutra pređete, to ja prepuštam vama." Ja sam rekao da mi želimo da budemo tu noć još sa našim prijateljima.

Čim je on izašao onda je Ljuba Babić je kazao: "Ja znam šta mene čeka. Ja sam od početka bio načisto s tim, smrti se ne bojim, ja sam joj vrlo često gledao u oči. Ali ima nešto čega se plašim i što ne bih hteo da mi se desi, a to je da pre nego što me streljaju, da me muče, da me mrcvare, da me kinje', pošto se govorilo da komunisti tako postupaju. 'Zato sam odlučio da ove noći izvršim samoubistvo."
B. Pekić: - Mislim da greši u ovom slučaju. Nisu oni imali potrebe da to rade, ovo je već bila 1946. godina, mislim da oni to više nisu radili. U Rusiji je bilo svašta, a kod nas možda u početku, ali sada je već bio neki vojni legalitet uspostavljen.
Sigurno, i ja mislim da je ta strepnja bila neopravdana, ali bez obzira na to, ja sam ga uveravao da nije još uvek sva nada izgubljena. Da uprkos svemu što on misli ili što izgleda tako da je njegov slučaj težak, da nije isključeno da oni ipak postupe malo drukčije, prošlo je dosta vremena da ipak usvoje i da on bude pomilovan. Ovo utoliko pre što se sećam da je bilo neko suđenje, ranije, nekim vojnim licima, ustašama, i da su mnogi od njih, to je bila jedna veća grupa, bili osuđeni na smrt, pa su posle pomilovani. Kada su mogli ustaški generali da budu pomilovani, zašto ne bi jedan srpski general bio amnestiran. Tako sam ga tešio, a s druge strane sam mu rekao da bi to bio veliki greh, da on digne ruku na sebe, on je dobar hrišćanin i da to ne bi trebalo da radi ni iz jednog ni iz drugog razloga. Jedva smo uspeli da ga nagovorimo Dača i ja, da on od svoje namere odustane."

ODBIO BEKSTVO
B. Pekić: - Na koji način je uopšte Ljuba Babić imao nameru da izvrši samoubistvo?
- Pa verovatno vešanjem, ne znam - kaže Stojadinović.
B. P: - Da pocepa nešto, pa da veže, da se na taj način
reši?
"Svakako, Babić je govorio tako kao da tu mogućnost ima. Da li je imao neki nožić, žilet, da preseče vene, svakako je govorio da neće živ da ide na streljanje, a pošto nije nikakvu nadu polagao u pomilovanje, on je bio rešen na taj korak. Mi smo uspeli da ga odvratimo, tako da nije izvršio svoju nameru. Njegova je smrtna kazna ipak, bila izvršena iako je jednoga momenta imao priliku da se spase... Saznao sam docnije u Mitrovici, da je u susednoj ćeliji bilo dosta četnika, da su oni uspeli da malo-pomalo da skinu nekoliko redova cigala ispod prozora, da to uvek vraćaju na svoje mesto, da pokrivaju, da skrivaju. Jedne noći su bili rešili da beže. Sve je bilo dogovoreno, oni su imali puta i načina, da nekom žicom iznutra otvaraju vrata, koja su bila samo zatvorena šipom."
(Nastaviće se)