General odbio bekstvo

Piše: Srđan Cvetković
GRUPA zatvorenika dugo i strpljivo pripremala je bekstvo iz zatvora. Pozvali su i Ljubu Babića da im se pridruži, ali je on odbio:

"Neću da bežim, tamo će da me ubiju uz put." I on odbije. Pridružio im se iz jedne druge ćelije još jedan četnik, ilegelac, a oni koji su to organizovali imali su dogovor kako će da postupe. Znali su da stoji jedan stražar blizu vrata, a jedan drugi malo dalje, kod izlaznih vrata. Podelili su se u dve grupe, po dvojica, trojica, od kojih je jedan iz grupe imao da likvidira jednog stražara, a drugi drugog. Imali su svaki po jednu flašu od litra napunjenu peskom i nekim otpacima od zida, tako da je to bio dosta težak predmet, dovoljan bar da onesvesti čuvare. Uspeli su da savladaju oba čuvara i da neprimećeni dođu do glavnog izlaza,na korak do slobode. Međutim, tu je dremao, u tim vratima, jedan ruski stražar, za koga nisu uopšte znali da tu stoji.
Rusi su imali u zgradi ili u dvorištu jedan bataljon ruskih omladinaca koji su opravljali Pančevački most, pa su i oni imali svoga stražara. Taj je bio zaspao, ali kako su se oni kretali, muvali, on se probudio, i kada je video grupu civila koji se spremaju da beže, on je opalio metak, dao znak za uzbunu, ovi su počeli da beže, svaki na svoju stranu. Vojnici su pripucali, neko je bio ranjen, neko je bio ubijen, ali dvojica, trojica su, ipak, uspela da pobegnu. Po jednoj verziji, desio im se jedan neverovatan maler, koji izgleda malo filmski, tako da ga nisam uzeo ozbiljno. Oni su navodno pobegli kod jednoga seljaka, pod Avalom, da se tu sakriju. Međutim, seljak je toga dana imao neko porodično veselje i kod njega su bili došli, između ostalih i dvojica milicionera sa kojim je on bio u poznanstvu i prijateljstvu, iako se nisu politički slagali. I kada su ovi četnici došli nabasali su baš na milicionere. Došlo je do gužve, do loma, tako da su i oni ili likvidirani ili vraćeni natrag u zatvor. Izgleda kao da se niko iz te grupe nije spasao.

Ljuba Babić nije ni pokušavao, on je ostao i, kako sam docnije saznao, 2. septembra 1946. godine odveden je mislim baš u zgradu Bogoslovije, gde je bio kao neki kavez, nešto malo i čudno, gde su držali te na smrt osuđene, odatle ih vodili na izvršenje, za koje se pretpostavlja da se vršilo ili na Adi ciganliji ili na Strelištu. Uvek se pričalo o Strelištu, zato što su Nemci tu vršili streljanja.

Gde je Strelište? Na putu za Jajince, na pola puta do Avale. Time bi bila završena sudbina Ljube Babića. Možda bi vredelo reći kako je on uopšte dospeo iz zarobljeništva u Beograd na suđenje. To mi je on, takođe, pričao. Kada je završen rat, kada je bio oslobođen, on je obrazovao jednu grupu od nekoliko vojnika, koji su se tu zatekli, pa su u Minhenu otvorili krojačku radionicu. Ti vojnici su bili po zanimanju krojači, u građanstvu, i on je organizovao tu radionicu da bi imao prihod, neko izdržavanje. Međutim, nije mirovao, udružio se sa Srbima, nacionalistima, tu je bio i general Mita Živković, Brašić i još neki drugi naši generali. Sa njima se družio, radio, tako da je pao u oči jugoslovenskim predstavnicima.

JEDNOGA dana u radionicu su došla dva Srbina u američkoj uniformi, oficiri, predstavili se kao Srbi iz Amerike, u američkoj vojsci. Rekli su da su slušali o njemu, hteli su da sarađuju, da nešto rade na propagandi. On je to sa nevericom primio, ali malo pomalo, kada su oni apsolutno davali znake kao da se slažu sa njim, ideološki, nudili mu su neka sredstva ako treba pomoć. On je na kraju pristao jednog dana da pođe sa njima na sastanak. Njima je samo to trebalo, u tom stanu on je premlaćen, vezan, i krišom kamionom prebačen u Beč, u sovjetski sektor, tamo je bio u zatvoru kod Rusa, i odatle prebačen u Beograd u jednu mračnu ćeliju, u Đušinoj ulici. To je, verovatno, bila jedna od onih dugačkih, uzanih, u kojima smo i mi bili, kako mi je on opisao. Tako je on dospeo u Beograd na suđenje i njegova sudbina je time bila zapečaćena, a predskazanje Ciganke se obistinilo, on je umro nasilnom smrću. Mislim da to vredi da se zapamti, da se zabeleži, da se zna da je jedan pruski oficir bio častan i dobar Srbin i da je za te svoje ideale i život dao.

Popodne 19. avgusta krenuli smo vozom nas 10-15 osuđenika i stražari. Natovarili su nas u vagon treće klase. Ujutro smo, oko šest časova, došli na stanicu, a potom ušli u dvorište zatvora. Odveli su nas na prvi sprat da nam tamo uzmu podatke. Tamo je bio neki analfabeta koji je pokušavao da nas upiše. Najzad je žena koja je bila tu uspela da nas zavede i da nam da zatvorske brojeve. Tako sam ja prestao da budem Dragomir Stojadinović i postao brojka 5282. Onda su nas uveli u kancelariju upravnika Dušana Milenovića, čoveka prijatne spoljašnjosti. On nam je tu održao neku pridiku govoreći da komunisti ne kažnjavaju već prevaspitavaju i da samo od nas zavisi koliko ćemo tu ostati. Ja sam rekao u šali da samo od nas zavisi kada ćemo izaći. Interesantno je napomenuti da sam ja došao u zatvor 19. na Preobraženje tj. na dan moga rođendana. Upravo sam punio 43 godine, a evo ovih dana devetnaestog punim 71 godinu.

KOSTI DA OSTAVIŠ
... JA upitah čuvara da me čudi što se kreči usred zime, nije higijenski i nije humano, a čuvar Urošević će na to: "Bre, Stojadinoviću, jesi ti lud il' se previš lud? Kakva higijena, ti si došao ovde kosti da ostaviš." Tad sam shvatio gde se nalazim i kako se smatram u toj sredini. Sutradan smo krenuli prema Prvoj zgradi, najveća u Mitrovici. Kao što znaš i bila je dovoljno za smeštaj nekoliko stotina osuđenika pre rata u svakoj sobi po pedeset osuđenika, pedeset kreveta, pod od parketa i život je bio podnošljiv. Naravno, život robijaša je uvek težak al', ipak, je bilo lakše sa pedeset kreveta u sobi nego nas kojih je bilo slovom i brojem 206 i to bez kreveta i na golom betonu.
(Nastaviće se)