Smrt u dve verzije

Piše: Srđan Cvetković


- NISAM mario za Danila Gregorića, ali on je insistirao, kad je obrazovao prevodilačku grupu u zatvoru u Sremskoj Mitrovici polovinom 1950. godine, da ja budem uključen, znajući da bih mogao da mu koristim znanjem stranih jezika. Pristao sam, jer mi je bilo dosadno, i nisam znao šta da radim? A i inače bio sam potišten, možda bi mi takav jedan rad ipak konvenirao, pored toga što i položaj tih koji su nešto radili bio bolji, jer im je pripadala tzv. radnička hrana.
Dok smo mi primali bedna sledovanja od 200 grama projinog hleba dnevno, tamo je to bilo malo više i bio je hleb pšenični. On je bio neka vrsta šefa tog odeljenja, koje je brojalo oko 50 ljudi. Jedni su prevodili, drugi su to posle razrađivali, prekucavali. Neki su slušali strane radio stanice i beležili važne vesti. A on je bio u isto vreme i posrednik, preko njega je dolazio ceo materijal koji je trebalo prevoditi, a posle ga je on prikupljao od svih nas i dalje dostavljao.
Gregorić se dosta loše poneo na robiji, čak je meni kazao u jednom razgovoru, da nastoji da izađe po svaku cenu. Kada se kaže "po svaku cenu", to znači čak i da bude njihov doušnik. Smatralo se da je on taj posao i obavljao. O svakome je davao karakteristiku, da li se prevaspitao ili nije. Oni su mu poveravali razne stvari, za koje se smatralo da jedan osuđenik ne bi trebalo da se prima, da odaje svoje drugove s kojima radi. Imao je velikih ambicija. Rekao mi je da ima već gotov tekst, rukopis, koji je ostavio kod nekoga izdavača u Švajcarskoj i čim izađe on će to da objavi, pa će imati dovoljno sredstava. Hteo je, naravno, da bude sa porodicom, jer je bio oženjen Srpkinjom, gospođom Zorom, i imao je dvoje dece, od kojih mu se sin zvao Grgur.
B. Pekić: - Porodica mu je bila ostala u Nemačkoj?
- Oni su ostali u Nemačkoj, pa su se svi prebacili docnije u SAD. Svakako, kada sam ja izašao sa robije, odnosno bolje rečeno kada sam prešao u Argentinu, uspostavio sam vezu sa njima, jer se desilo u međuvremenu da je Danilo Gregorić umro u zatvoru. To me je malo iznenadilo, jer je bio stvarno snažan, zdrav, nije bolovao ni od čega, bio je relativno mlad, četrdesetak godina, tako da je njegova iznenadna smrt bila neočekivana. Raspitivao sam se šta je bilo, od čega? Bile su dve verzije, i to njihove, pa me čudi da nisu dali jednu verziju, nego dve dosta različite. Po jednoj, on je umro od sepse, a po drugoj, od galopirajuće tuberkuloze. To je još više povećalo sumnju, odnosno uverenje kod njegovih, naročito kod žene i majke, da je on likvidiran. Međutim, ja se nisam sa tim složio i u dopisivanju sa njegovom ženom. Rekao sam da ne verujem da su ga likvidirali, jer nisu imali nikakvog razloga. On se bio potpuno stavio u njihovu službu, radio sve što su od njega tražili, čak je pokušao i da ih uveri da se potpuno prevaspitao. Sam mi je rekao da su mu bili poverili da napiše jedan udžbenik o propagandi, što je bio njegov neki uži fah".
- Šta je on studirao? Je li završio prava?
- On je diplomirao prava u Beogradu, a bio je i doktor prava.
- Zašto kažeš da je bio nemački đak? Da li je studirao u Nemačkoj?
- On je išao u Nemačku i možda je tamo doktorirao, nisam siguran. Svakako je perfektno govorio nemački, a to nije mogao da nauči u Beogradu. U kući su govorili srpski i slovenački. Pošto je zbilja vladao odlično nemačkim jezikom, to je verovatno po završenim studijama kod nas, otišao u Nemačku, da nešto studira ili da doktorira. Imao je ćerku i sina. Sin je oženjen, ćerka udata u Americi, oboje za Amerikance. Sin mu je služio vojsku u Americi, jedno vreme je bio u američkim okupacionim trupama u Nemačkoj. To mi je on govorio, jer se dopisivao, imao je vezu sa njima sve vreme.
Kada je otišao u Berlin za vreme rata očigledno je hteo da tamo napravi karijeru. Uzeo je nemački pasoš i nemačko državljanstvo, digao ruke potpuno od Beograda. Tako da ja ne znam šta su njemu prebacivali komunisti, sem tako neke opšte fraze, da je bio izdajnik, da je pisao u korist Nemaca, da je radio za Nemce. Ali, de fakto nije bilo ništa konkretno u tom pogledu. Ono što je radio pre rata nije bio nikakav greh, niti zločin, a najmanje ratni zločin. A za vreme rata je bio vrlo kratko vreme tu i onda se izgubio".
- Verovatno to što je pisao za nemačke novine, vršio propagandu. Možda su mu to uzeli kao otežavajuću okolnost?
- Ne znam. Ne sećam se. U vreme njegovog suđenja, 1947. godine, mislim da nismo imali novine, ili bar nismo dobijali redovno, tako da nisam mogao da to pratim. Šta su mu sve prikačili, ko zna? Uostalom to i nije tako važno, kažu ma šta bilo. Oni cene da li je on za njih opasan ili nije, i to je krivica u njihovim očima, šta je on radio to nije toliko važno. Ako mogu da mu prikače neko delo, onda im to olakšava posao, ako nije ništa radio oni će da ga osude, bez obzira na to što nije ništa radio.




ČEKAJUĆI AMNESTIJU

- GREGORIĆ mi je govorio da ima nade da izađe, čak je pisao i ženi optimistička pisma, međutim bio je dosta iznenađen 1953. godine. Tada je već imao nekih šest, sedam godina izdržanih. Onda su mu oni smanjili nekih pet godina. Bio je strašno razočaran, što su mu kada sam ja bio amnestiran i izašao - skinuli pet godina tako da mu je bilo još ostalo oko šest da izdrži. On se nadao da će ili da ga puste ili kako mi je rekao, bolje da mu nisu ništa skinuli, jer to znači da treba još da sedi ovde. Nije bilo izgleda da će izaći ni iduće godine.
(Kraj)