Olimp sa Nobelom

     Piše: Milan Ždrale
     ROS je nestrpljivo očekivao sutrašnji dan. Bio je to dan D za ovog naučnika koji će posle toliko hiljada godina rešiti veliku nepoznanicu i svoje otkriće pokloniti čovečanstvu.
     Nedvosmisleno je utvrdio da komarac Anopheles nosi parazite koji se prepoznaju po svom crnom pigmentu.
     Ronald Ros je nastavio sa proučavanjem malarije, pa je u aprilu 1898. godine pomoću velikog broja eksperimenata dokazao da se malarija može prenositi ujedom komarca i sa ptice na pticu. O svojim radovima izvestio je svoje prijatelje - Mansona i Laverana. Laveran je Rosovo otkriće smatrao dragocenim, a Manson je na sednici Engleskog lekarskog društva u julu 1898. godine, u detalje govorio o Rosovom pronalasku, što je izazvalo pravu senzaciju.
     Uprkos tome, u Ujedinjenom Kraljevstvu nije bilo mnogo razumevanja i podrške za Rosov naučni rad. Jedino mu je pomagao Manson. Iz Kraljevskog društva su odgovorili da žele da pošalju dva biologa u Afriku, da tamo proučavaju malariju, a da lekari ne znaju ništa o biologiji.
     Ros je proučavao malariju po svojoj želji, a "kala-azar" (crnu groznicu) po zadatku vojno-medicinske službe. Želeo je da se oslobodi tog zadatka, ali mu nisu dozvolili, pa je rezignirano prokomentarisao: "Kada je Kolumbo ugledao Ameriku, dobio je zadatak da otkrije Severni pol!"
     ITALIJANSKI zoolog B. Grasi je posle objavljivanja Rosovog rada 1898. godine pisao o prenošenju malarije i želeo je da sebi pripiše Rosovo otkriće. Za reč se tada javio i veliki autoritet Robert Koh koji je Rosu pisao da on smatra "Grasija huljom i razbojnikom na polju nauke".
     Sagledavajući značaj svoga otkrića i opasnosti koje ljudima prete od malarije, Ros je očekivao da će dobiti velika sredstva za borbu protiv opake bolesti. Britanske vlasti međutim, nisu ni prstom mrdnule, pa je Ros razočaran podneo ostavku u Indijskoj medicinskoj službi. Prvo veliko priznanje ovaj naučnik će dobiti zahvaljujući Mansonu koji je predložio ministru Čemberlenu da se otvore škole za tropsku medicinu. Prva takva škola otvorena je u Liverpulu 1899. godine, gde je Ros postavljen za docenta.
     NAJVEĆE priznanje, Ronaldu Rosu došlo je 1902. godine. Dok je razgovarao sa jednim prijateljem u svojoj laboratoriji u Liverpulu, iznenada je dobio pismo iz Stokholma u kojem ga obaveštavaju da je dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Nobelova nagrada bila je ustanovljena tek godinu dana ranije. Bilo je mnogo velikih naučnika i autoriteta sa područja medicine i fiziologije, ali je Nobelov komitet odlučio da to prestižno priznanje za 1902. pripadne baš njemu - Ronaldu Rosu! Tada se njegova materijalna situacija znatno poboljšala, pa je mogao mirnije da se bavi naučnim radom. Predvodio je naučne ekspedicije u borbi protiv malarije. Išao je u Afriku, Panamu i druge krajeve sveta i rezultati su bili izvanredni, a pohvale su stizale od uglednih ljudi širom sveta.
     I kao Nobelov laureat Ros je čak devet godina čekao da bude primljen u Kraljevsko društvo. Izabran je i za počasnog člana tridesetak lekarskih i naučnih društava. Titulu viteza dobio je 1911. godine. Tokom Prvog svetskog rata obavljao je dužnost savetnika za kontrolu malarije u britanskoj vojsci.
     Ros je 1922. godine napustio aktivnu službu i otišao u penziju. Njegovi poštovaoci 1926. osnivaju Rosov institut čiji je on bio direktor. Žena mu umire 1931, a sledeće godine se i on ozbiljno razboleo. Umro je 16. septembra 1932. godine.

     OKOM PESNIKA

     BORAVEĆI u Indiji, Ros je iskazao i svoj literarni talenat. Napisao je pesmu o bedi s kojom se suočavao:

     "Ovde, sa svoje osmatračnice na Istoku
     Ja iscrpljen narod vidim
     I bojim se, draga moja daleka zemljo,
     Da tebe takva sudbina ne stigne.
     Gle, gruba starost proklete kaste
     Pretvorila je ljude u bića što gamižu.
     Prolaze gubavi prosjaci, teturaju i drhte,
     A podli sultani dubokim snom spavaju.
     Već hiljade godina krik slobode
     Zaustavio se na mrtvilu ovog užasa.
     Umiru bez nade milioni,
     koji nikada živeli nisu..."
(Nastaviće se)