Junak epohe

Piše: Milan ŽDRALE
JOŠ jedno veliko ime među naučnicima i lekarima koji su spasli svet. Aleksandar Fleming, britanski bakteriolog. Godine 1928. otkrio je penicilin!
Kao mlad lekar tokom Prvog svetskog rata bio je raspoređen u sanitetski korpus Britanske kraljevske armije. Tokom rata nagledao se svega i svačega, a na njega su najjači utisak ostavile patnje i stradanja ranjenika. Ti prizori su ga motivisali da se zainteresuje za netoksične baktericide. Prvi rezultat u ovom istraživanju bio je lizozom, enzim koji se nalazi u nosnoj sluzi, suzama i pljuvački. Ovaj pronalazak obećavao je uspeh, ali se nije mogao dobiti u koncentrovanom obliku i nije delovao protiv nekih uobičajenih patogena. Fleming će tek 1928. godine, posle upornog decenijskog istraživanja, doći do zapažanja koja će ga učiniti slavnim. On je ostavio posudu s kulturom stafilokoka nepokrivenu. Posudu je slučajno kontaminirala buđ iz vazduha. Primetio je nešto zanimljivo: bakterija je bila ubijena u okolini buđi, koju je indentifikovao kao Pencilium notatum.
Eksperimentisanje je nastavio pa je odgajio kulturu buđi u supi i utvrdio da je hemijska supstanca u njoj baktericidna i da ne šteti belim krvnim zrncima. To je ujedno bila i potvrda da ta supstanca nije toksična. Tu hemijsku supstancu nazvao je penicilin. Zaključio je da pencilin može da posluži kao koristan lokalni antiseptik. Problem je bio u tome što su hemijske metode toga vremena bile neadekvatne da bi se dobio koncentrovani penicilin. Uspeh je postignut tek 12 godina kasnije. Velika praktična primena penicilina u lečenju ljudi donela je Flemingu ogromnu slavu. Učinila ga je jednim od najvećih junaka dvadesetog veka.
ALEKSANDAR Fleming rođen je 6. avgusta 1881. godine u Ejširu u jugozapadnoj Škotskoj. Potiče iz farmerske porodice. Njegovi preci su generacijama bili škotski farmeri i nadaleko poznati po dobrom glasu. Porodična kuća Flemingovog oca bila je napravljena od kamena, jednostavna, zaštićena gustim drvećem od jugozapadnih jakih vetrova, koji donose obilne kiše sa Atlantika. Prihod od stočarstva bio je zavidan i donosio je siguran život.
Flemingov otac se ženio dva puta, imao je osmoro dece: dve kćeri i dva sina iz prvog braka, a jednu kćer i tri sina iz drugog braka. Aleksandar je bio sedmo dete.
Aleksandar ili Alek, kako su ga zvali rodbina i prijatelji, imao je sedam godina kada mu je umro otac. Vođenje farme preuzeo je najstariji sin, ali i dalje glava porodice bila je njegova majka. Upravljala je farmom. Bila je to prijatna žena, dobra kuvarica, uvek raspoložena i dobronamerna.
Kada je navršio pet godina, Alek je pošao u školu. Bila je to jedna kamena kućica koja se nalazila na brežuljku, dva kilometra udaljena od njegovog doma. Sa svojim sestrama i braćom najbližim po godinama prevaljivao je jednu milju preko polja do jedne sobe u kojoj je petnaestoro dece s okolnih farmi učilo da piše, čita i računa. Fleming je kasnije isticao da je to bio najlepši deo njegovog detinjstva koga se do kraja života sećao. Učio je s lakoćom, pokazujući veliki dar za posmatranje, naročito prirode. U duši je bio prirodnjak.

POSLE pet godina provedenih u početnoj školi, Aleka su poslali u školu u Darvel, udaljenu sedam kilometara od kuće. Bio je đak pešak i po lepom i po lošem vremenu. Dolazio je često mokar, ali rumenih obraza, pucao je od zdravlja. Rano je počeo da pomaže u radovima na farmi. Imao je samo dvanaest godina kada je počeo da kopa treset i da ga slaže u gomile za ogrev. Bio je čvrst, jak, otporan dečak, crvenkaste kose i velikih plavih očiju.

Kada je sazreo za srednju školu, otišao je u akademiju u Kilmarnoku, udaljenom šesnaest milja od kuće. Zbog toga je morao da se preseli, a samo je za vikende posećivao porodicu.

Alekov život nije bio nimalo lak. U šesnaestoj godini morao je da zarađuje za egzistenciju. Radio je kao mlađi činovnik u jednoj parobrodskoj kompaniji. Značajan događaj u njegovom životu vezan je za 1900. godinu, kada je za vreme uzbuđenja zbog južnoafričkog rata, sa bratom Robertom postao član Dobrovoljačkog puka londonskih Škota. Sa mnogo zadovoljstva posvetio se aktivnostima u Puku, uživajući u dugim marševima. Postao je odličan strelac, jedan od najboljih među veselom družinom koja je marširala u škotskim muškim suknjicama iza ohrabrujuće muzike gajdi.

Godine 1901. dobio je jednu malu ostavštinu i odlučio je da nastavi školovanje. Brat Tomas ga je nagovorio da studira medicinu. Položio je prijemni ispit i dobio stipendiju za prirodne nauke. Bio je odličan student i često je nagrađivan. Godine 1908. je na ispitu za doktorat medicine, iz šest predmeta, dobio šest pohvala. Nagrađen je i univerzitetskom zlatnom medaljom. Imao je odličnu memoriju i s lakoćom je spremao ispite. Imao je naviku da rano ustaje, i dok bi drugi tek ustajali, on je već završavao veliki deo posla.
(Nastaviće se)