Svetlo za nauku

Piše: Milan Ždrale


DOK je Fleming studirao medicinu, naučnik Almort Vrigt je u bolnici St. Meri dobio katedru za patologiju. U Vrigtovoj laboratoriji Fleming je u početku radio na proučavanju belih krvnih zrnaca. Bio je pod jakim utiskom Vrigtove koncepcije imunološkog sistema organizma.

Mladi Fleming skrenuo je pažnju na sebe kada je pre Prvog svetskog rata proizveo vakcinu za lečenje akni, dosadnih bubuljica koje su mladim ljudima stvarale mnogo poteškoća. Kada je počeo Prvi svetski rat, Londonsko-škotski puk je među prvima otišao u Francusku i vrlo brzo pretrpeo teške gubitke.

Britanska vlada je tražila pomoć za ranjenike. Zadatak je pripao naučniku Vrigtu, koji je u te svrhe otvorio jednu malu laboratoriju u Francuskoj i sa nekoliko mladih kolega, među kojima je bio i Aleksandar Fleming, započeo je istraživački rad.

Vrigtova ekipa krenula je prvo sa analizom Listerovog postupka.


Efikasnost nekih antiseptika bila je velikim delom stvar mišljenja zasnovanog na nedovoljno kontrolisanim eksperimentima. Potrebe za antisepticima su bile hitne, a znanje ograničeno. Bilo je potrebno mnogo hrabrosti da bi se suprotstavilo konvencionalnim shvatanjima koja su zastupale često uticajne ličnosti. Fleming je iskazao veliku sumnju u hemijske antiseptike. Živeo je u uverenju da je biološka odbrana protiv infekcije efikasnija od hemijske. Već je u glavi imao koncepciju o antiseptiku koji ne šteti prirodnim odbrambenim sistemima.

Sa 37 godina već je bio zreo i iskusan bakteriolog. Vratio se u bolnicu Sent Meri sa željom da se usavršava i stiče nova znanja. Medicina mu nije bila sredstvo za bogaćenje, a sam nije imao sredstava da obnovi svoju privatnu praksu.

U svom naučnom radu išao je stalno napred, pa je postao pomoćnik direktora u Vrigtovom odeljenju, da bi 1928. godine bio izabran za profesora univerziteta za bakteriologiju.

Imao je svoju laboratoriju koja se sastojala od jedne male sobe, s jednim prozorom koji je gledao na neku krčmu. U skromnim uslovima, poput legendarne Marije Kiri, uporni Aleksandar Fleming traga za otkrićem koje ima negde u viziji. On je optimista i veruje da će doći do cilja, a taj cilj mu se ukazao krajem 1928. godine, kada je jednog dana, kao i mnogo prethodnih, sedeo za svojim stolom i obavljao jedan od važnih poslova. Upravo je pisao raspravu o bakteriologiji. Pomoću mikroskopa je posmatrao kulture stafilokoka, a za eksperiment je bilo potrebno da činijica bude kratko vreme otkrivena. Fleming je zapazio da se stvorila spora plesni, a stafilokoke oko kojih se našao plesan, jednostavno su nestale.

UVEREN da je na tragu značajnog otkrića, rešio je da obnovi eksperiment. Plesan je pripadala običnom penicilijumu, koji stvara lake plave gljivice na siru ili džemu. Svoja zapažanja izložio je kolegama, ali su oni sve to primili s nevericom. Fleming je dalje utvrdio da tečnost, u kojoj je plesan rasla, može stopirati množenje stafilokoka, čak i onda kada je jako razblažena. Zaključio je da se u tečnosti nalazi supstanca koju je proizveo pencilijum. Tu supstancu Fleming je nazvao - penicilin. Zatim je počeo da proučava vrednost penicilina kao antiseptika. Utvrdio je da penicilin, suprotno karbonskoj kiselini, ne deluje štetno na bela krvna zrnca. Ovo svoje epohalno otkriće Fleming je objavio 1929. godine.

Aleksandar Fleming dobio je mnogo nagrada i počasti. Godine 1932. izabran je za člana Kraljevskog društva u Londonu. Sledeće godine dobio je titulu viteza, da bi 1945. godine bio nagrađen Nobelovim odličjem, za radove u oblasti medicine, u prvom redu za otkriće penicilina. Dobio je mnoga priznanja, doktorate svetskih univerziteta. Među priznanjima je i medalja za zasluge Sjedinjenih Američkih Država.

Veliki naučnik je putovao po Srednjem istoku i gde god se pojavio bio je dočekan kao velikan i spasilac čovečanstva. Umro je iznenada 11. marta 1955. u 74. godini života. Uz najveće počasti sahranjen je u katedrali svetog Pavla.



ČASOVI ODMORA

FLEMINGA nije interesovala samo medicina. Imao je i umetničkog dara, bio je član Umetničkog kluba Čelsija, a odlično je igrao vaterpolo i bilijar.

U drugoj godini rata oženio se irskom ledi Sarom Marion. Uskoro mu se rodio sin i to je unelo dodatni mir u njegov život. Povremeno je odlazio u klub, ali su češće prijatelji dolazili kod njega, da ga posete i da igraju bridž. Kupio je jednu malu vilu u kojoj je provodio vikend i godišnji odmor. Rado je sa svojim sinom odlazio u ribolov.

(K r a j)