Arsen kao začin

Piše: Šimon ĐARMATI
U VREMENU Prvog svetskog rata i u godinama koje su mu prethodile, u Mađarskoj se desila nezapamćena serija zločina trovanja. Najveće masovno trovanje arsenom ikada zabeleženo. Skromne seljanke trovale su svoje muževe, roditelje, decu, ljubavnike... Otrov, pripreman u kuhinji potapanjem papira za muve, prodavala je seoska babica. U zavijutku Tise, njeno pitanje: „Što se mučiš s njim?“ - postalo je lozinka.
Tačan broj žrtava nikada se neće saznati. Istraga je vođena povodom ukupno 170 smrtnih slučajeva. Žene su pred sudije izvođene po dve, ili u grupama od četiri i pet. Suđenje u Solnoku je trajalo mesecima, a ispitana su 72 svedoka. Uprkos brojnim suđenjima, nije nađeno zadovoljavajuće objašnjenje zašto su ove žene ubijale bez griže savesti. Da li je akcija žena u Tisazugu bila gruba, surova preteča oslobađanja žena?
Ona koja nije priznala bila je oslobođena, a koja je priznala bila je obešena ili osuđena na vremensku kaznu. Na kraju osuđeno je 16 žena, od čega pet na različite vremenske kazne, sedam na doživotnu robiju, četiri na smrt vešanjem od kojih su pogubljene dve.
Mrtva tela Sabo Laslone i Čordaš Balintne su sudskom naredbom ostavljena da vise na vešalima do 9 časova, da podsete na ludilo koje je gotovo 15 godina gospodarilo selom, pretvarajući ga u najpoznatije mesto za pravljenje anđela.
KRAJEM dvadesetih godina 20. veka, velika afera masovnog trovanja preko noći je skrenula pažnju, ne samo stanovništva Mađarske, na do tada nevažan, Nađrev, selo na obali Tise, u oblasti Tisazug, udaljeno od Solnoka nekih 50, a od Budimpešte oko 100 kilometara jugoistočno.
Samo selo, smešteno u oblasti najhirovitijeg dela vijugave reke, u to vreme imalo je oko 1.600 stanovnika. Njegovi žitelji živeli su više nego skromno od prihoda koje su im donosili vinogradi, voćnjaci i povrtnjaci, kao i uzgajanje lubenica. Stanovništvo Nađreva je u proseku bilo inteligentno i prosvećeno. Međutim, zbog bolesti njihovog sveštenika, stanovništvo je tokom 28 godina njegovog službovanja živelo duhovno zapuštenim životom. Slično je bilo i sa njihovim zdravljem pošto nisu imali ni bolnicu, pa čak ni lekara. Najbliži lekar se nalazio nekoliko kilometara od sela.
U ovom selu živela je babica koja je u pravom smislu reči pod svojim uticajem imala duše većine žena. Ona je, moglo bi se slobodno reći, potpuno preuzela vlast od sveštenika koji skoro da nije imao nikakvog uticaja na seljake. Babica je bila ispovednik, tešitelj, iscelitelj i trovačica i to joj je omogućilo moć i popularnost. Ona je bila ta koja je nagovarala, ubeđivala, prosvećivala i na greh mamila. Ona je u teškim vremenima vršila abortuse, čime su joj žene, koje su joj se iz tih razloga obraćale postajale neočekivano lak plen. Zvala se Olah Žužana. Po mužu je bila gospođa Fazekaš, ali su je svi zvali tetka Žuža. Kao predstavnik nečastivog, ona je sa lakoćom ubirala svoje žrtve.
BABICA je njuškala okolo ne bi li namirisala porodičnu neslogu, a zatim prodavala arsen besnim ili frustriranim ženama. Ona je išla od kuće do kuće i kada bi čula da postoji neki problem između muža i žene ili između žene i muževljevih roditelja radoznalo bi pitala: “Šta je vaš problem? Šta se dešava”? Njena telesna i duhovna posebnost, udružena sa misterijom koja je u to vreme okruživala većinu sredovečnih žena kakva je ona bila, otvorili su put glasinama o njoj kao veštici koja se bavi crnom magijom.
I mada je bila na lošem glasu, nikada nije imala ozbiljnijih problema sa vlastima. Čak i kada su stizale prijave protiv nje, bila je oslobađana optužbi. Čak sedam puta zaredom.
(Nastaviće se)