Zločin na groblju

Piše: ŠIMON ĐERMATI
PROTIV babice Fazekaš niko nije smeo da svedoči, osim prethodne babice izvesne Sekelj Žužane. Ova babica je moralno besprekorno obavljala svoj zadatak. Prilično rano je zapazila kriminalnu delatnost nove koleginice i nekoliko puta je prijavljivala nadležnim vlastima, ali je zvanična istraga u svim slučajevima završavana neuspehom. Godine 1898. babica Sekelj je dobila anonimno pismo u kome joj je savetovano da oko ponoći ode na mesno groblje, jer babica Fazekaš tu namerava da zakopa još jedan sveže abortirani zametak. Naivno je pomislila da će najzad doći do dokaza o zabranjenoj delatnosti babice Fazekaš. Očigledno je potcenila svoju protivnicu. Leš babice Sekelj su iz Tise izvadili posle nekoliko dana. Autopsijom je utvrđeno da je, kada je dospela u vodu, već bila mrtva. Jedna žena je izbrbljala da je te
noći videla babicu Fazekaš i njenog ljubavnika kako idu ka groblju. Tokom istrage ništa nije nađeno. Žena očevidac je u strahu zaćutala. Strah je bio sasvim razumljiv, jer joj je kuća nekoliko dana posle smrti babice Sekelj i njenog neopreznog brbljanja do temelja izgorela. Pošto sud nije uspeo da dođe do drugih svedoka koji bi svedočili protiv babice, jednostavna navika da se suvišni članovi porodica otruju dobijala je sve veću razmeru.
TOME je godinama doprinosio i oblasni lekar, star i nestručan čovek, uvek pozivan tek neposredno pred smrt osoba, koji je dozvolio da stvari izmaknu kontroli. Nikada nije postavljao pitanja čime je nesvesno pokrivao zločine navodeći u smrtovnicama različite bolesti kao uzroke smrti. Na čelu sela se tada nalazio gospodin Kardoš nesposoban da izađe na kraj sa problemom koji je očito postojao. Mora se reći da se nije mnogo ni trudio. Bio je bogat, naočit, duhovit, vesele naravi, uz to i ljubitelj dobre kapljice, koji nije brinuo zbog sve glasnijih govorkanja među seljacima.
Babica Fazekaš je često odlazila u kafanu, neobično mesto za jednu šezdesetogodišnjakinju, dvadesetih godina 20. veka u Mađarskoj. Sedela je sa momcima, sa gospodinom Kardošem, pila rakiju i pušila lulu pričajući smelo, bez nekog naročitog ustezanja i uvijanja o tome kako distribuira arsen po selu.
SVE je zapravo počelo sa Kristinom Čabai. Ona je bila preteča trovačica. Ako je postojala ličnost među trovačicama koja je zavrednjivala naklonost, onda je to zasigurno bila Kristina. Zlostavljena od sopstvenog muža, koji je prebijao, između ostalog, lancem kojim se vezuju krave, ona je odlučila da stavi tačku na svoj očajni položaj. Posle konsultacija sa nekoliko prijatelja u selu, shvatila je da je jedino spasenje za nju da se oslobodi sopstvenog muža. U nedostatku iskustva, bilo je potrebno izvesti nekoliko pokušaja da bi se našao najpovoljniji način primene otrova. U to vreme niko nije znao kako treba trovati i koju količinu otrova treba primeniti. Počela je sa dodavanjem malih količina u njegovo vino, pa nešto više u kafu, pa još više ponovo u vino. Posle nekoliko nedelja, Čabai je podlegao četvrtoj i završnoj dozi arsena. Bilo je to 1912. godine.
Lista sa imenima trovačica koje su trovale u dosluhu i po instrukcijama babice Fazekaš, bila je impozantna. Jedna žena koja je otrovala svog slepog muža, povratnika iz tek minulog rata, druga svekrva i dete staro svega dva-tri dana, pa opet neka treća je otrovala muža i ljubavnika. I tako redom, neka muža, neka oca, neka sina pijanicu, kockara i lopova.

SMRT IZ TEGLE
SAMA babica koja je prodavala otrov, izvršila je samoubistvo 19. jula 1928. godine, u svojoj 68. godini, popivši živu sodu. Pri tome nije dozvolila da joj otvore usta i sipaju mleko, kako bi je možda tako spasli. Istini za volju, ni njena porodica nije imala neku naročitu želju da je spase, pa ni lekari nisu pozvani. Međutim, njenom smrću lanac trovanja nije prekinut. Poslednja žrtva Olah Žužane bio je njen muž Đula Fazekaš, koji je stradao tri meseca posle smrti svoje opake žene i to pošto je pojeo njen, arsenom zatrovan, pekmez ili slatko.
(Nastaviće se)