Melem - smrtonosan!

Piše: Šimon Đarmati
PITANJE koje je babica postavljala onima koji su joj se žalili na ukućane bilo je krajnje jednostavno: „Što se mučiš s njim?“ Ona je bila prilično vešta u nagovaranjima onih koji su se kolebali. Bila je uporna, i to ne bez razloga. Naime, prodaja otrova donosila joj je priličan prihod, čak i 6.000 kruna po porciji. Prodavala je, kako obične rastvore otrova, tako i posebno pripremljene zatrovane namirnice ili pića. Prodaja otrova za nju je bio posao. Unosan posao. I jedino joj je to bilo važno.
A kako je sve zapravo počelo? Jednom je prilikom babica sedela kraj postelje bolesnika kojeg su neprekidno uznemiravale dosadne muve, kakve već one mogu biti. Kako bi pomogla, otišla je do radnje i kupila žutu hartiju za uništavanje muva, označenu mrtvačkom glavom. Ali, traka nije mnogo pomogla jer su je muve uglavnom vešto izbegavale. Babica je zatim zatražila belu kafu, dobro zaslađenu, u koju je potopila traku za muve u plitkom tanjiriću. U jednom trenutku, kada okupljeni oko bolesnika nisu obraćali pažnju, u prostoriju je ušla mačka i polizala tanjirić. Nedugo zatim počela je bolno da mjauče i ubrzo je uginula. Babica je otišla kući i započela sa eksperimentom. Otrovane muve iz svog tanjira prosula je na ulicu. Tu je prošlo malo, šareno pile koje ih je halapljivo pojelo. Zatim je i ono počelo da se tetura, da bi veoma brzo uginulo. Babica je vodu iz tanjirića sipala i u usta psa. On je, takođe, uginuo. Posle je spremila novu vodu za muve, vratila se do bolesnika i napojila ga. I on je umro.
Porodica ga je oplakala, ožalila, sahranila po običajima, ali je na neki poseban način bila i zadovoljna što im je Bog uslišio prikrivene želje i potajna nadanja.
SAMA babica Olah Žužana, došavši u posed "genijalnog otkrića" osećala se gospodaricom života i smrti. Svoju tajnu je čuvala godinama, možda i tokom čitave jedne decenije. Tačnije, sve dok se ponovo nije ukazala prilika da upotrebi svoja trovačka iskustva.
Prvi svetski rat, koji je doneo mnoga zla, uticao je i na događaje u Nađrevu, selu poznatom po najmasovnijem trovanju.
Za početak, treba reći da su svi sposobni muškarci, pa i oni manje sposobni, bili odsutni, na frontu, a s druge strane, zbog zabačenog položaja, na periferiji sela bio je logor pun ratnih zatvorenika. Tako su se žene i devojke bez muževa i verenika, suočile sa navalom zarobljenih vojnika, željnih ljubavi. Naravno da je ljubav i njima bila potrebna. Za vreme rata, cena svega je porasla, a žene su se pokazale kao bolji trgovci od svojih muževa. Zarobljeni Rusi su bili angažovani na obavljanju seoskih poslova. Kada bi bile nezadovoljne odabranim, uzimale bi drugog zarobljenika. U logoru su se zarobljenici dosađivali i bili su srećni kada bi im se pružila prilika da rade u selu. Osim toga i hrana je bila bolja u selu. Ponekad su nalazili put do spavaće sobe, pogotovo što su se daleko pažljivije ponašali prema ženama od njihovih muževa. Izgledalo je da je celo selo započelo direktno takmičenje sa Sodomom i Gomorom.
ŽENE različitih starosti počele su sebe da smatraju veoma neuspešnim ako ne bi mogle privući najmanje dva ili tri povremena ljubavnika iz logora. U stvari, prosečne domaćice tako su se lepo provodile, da su muževi koji su se eventualno vratili sa ratišta, i zahtevali svoja prava u bračnom krevetu i mesto glave porodice, nailazili na veoma hladan prijem. Ukratko, bili su suvišni. Pogotovu sa ove vremenske distance, teško je, skoro nemoguće, razumeti ludilo s kojim je promiskuitet raspalio prethodno čedne žene i devojke.
Fizičke i psihičke traume vojnika koji su se vratili iz rata, obično se uzimaju kao polazište događanja u Nađrevu. Osim toga, vratili su se kući kada je nastupila ekonomska kriza. Kada je život bio težak, a okolnosti opstanka krajnje nepovoljne. Iako se dakle, siromaštvo navodi kao uzrok zločina treba zapaziti da nekoliko optuženih uopšte nisu bili siromašni. Samo siromaštvo se ne može navesti kao uzrok jer sličnih jadnih sela bilo je širom Mađarske, ali se u njima ipak nisu desili tako strašni zločini.
(Nastaviće se)