Jedini lek otrov

Piše: Šimon Đarmati
JEDNO od objašnjenja za dešavanja vezano je za promene socijalnih prilika u korist ženske dece. Tradicionalno, zemlja se uvek prenosila sa oca na sina i nikada na kćer. Međutim, ovo se počelo menjati upravo na početku dvadesetog veka. U isto vreme, mlade žene su napuštale selo da bi stekle imetak, radeći kao sluškinje kod imućnih porodica u Budimpešti. One su se vraćale posle nekoliko godina sa imetkom, ali s gnušanjem na sopstvenu porodičnu situaciju. Mrzovoljno su brinule o ostarelim roditeljima svojih muževa, a neretko su bile suočene sa neskrivenim seksualnim ponudama svojih svekara. One same su imale potrebu za većom privatnošću i samostalnošću. U najmanju ruku na istu takvu kakvu im je pružao grad. A pošto im je samostalnost omogućavalo posedovanje zemlje, mnoge od njih videle su ubistvo kao najpogodniji put njenog nasleđivanja. Većina žrtava bili su stariji ljudi koji su odbijali da prepuste svoja imanja. U ovim složenim odnosima bile su veoma izražene tenzije između oca i sina ili snahe i svekra.

Na početku 20. veka, pomaganje u smrti starima i bolesnima, ubijanje novorođenčadi i naročito masovni abortusi u nekim selima i grupama sela upućenih jedni na druge, kao podnošljivo rešavanje problema, već su postale norme za regulisanje života.

Postoji i teorija koja povezuje ova trovanja sa kontrolom rađanja. Žene poput babice Fazekaš, oduvek su iskazivale svoju užasnu moć, vršeći ilegalne abortuse. U to vreme je u bogatijim oblastima države na snazi bio koncept jedinca, što je značilo samo jedno dete u porodici. Garanciju za samo jedno dete upravo su predstavljale babice, koje su sprovodile intenzivnu kontrolu rađanja. Spajanjem dve porodice sa samo jednim detetom, i imanje dve porodice se spajalo i raslo u rukama samo jednog naslednika. U selima Tisazuga nije u potpunosti praćen ovaj moderan sociološki trend. Kontrola rađanja bila je u rukama svekrva. Muževi nisu hteli da znaju šta se dešava, mada su se oni obično slagali sa rezultatima. Oni su se odnosili prema ovom problemu kao nečemu što je isključivo u ženskoj nadležnosti. Akcija žena u Tisazugu bila je gruba, surova preteča oslobađanja žena.

CEO prostor u kojem je došlo do trovanja, bio je zatvoren salaški svet. Broj samoubica i alkoholičara bio je visok, a žene su tokom rata osnovale samostalnu zajednicu i po povratku muževa invalida iz rata nisu više podnosile njihova naređivanja i grubo ponašanje. Njima više nije bio potreban gospodar. Razvod, kao alternativa ubistvu, u to vreme, mada je zakonski bio moguć, nije dolazio u obzir. Razvedena žena gubila je svoje poštenje i nije se mogla ponovo udati. Jedna sociološka studija iz 1961. godine opisuje tadašnji život u Tisazugu. "Iako još uvek nije bio uspostavljen železnički saobraćaj, zahvaljujući autobuskom prevozu omogućeni su kontakti sa ostalim delovima zemlje. Iako problemi koji su uzrokovali trovanja više ne postoje, prisutna je jedna zlokobna crta života. Žene odvode decu lekaru, kupuju odeću ne samo za decu već i za muževe, često i za njegove roditelje. Na taj način njen ukus se polako širi po celoj kući. Neko bi slobodno mogao reći da Nađrevom vladaju žene."

Važno je napomenuti da je ova seoska zajednica bila reformatorske veroispovesti, gde je shvatanje greha bio rastegljiv pojam.

U selima Tisazuga decenijama je vladala praksa da se arsenom otruju suvišni opterećujući članovi porodice. Arsen je bio "lek" za svaki porodični, imovinski i nasledstveni problem. Dodavan je u vino, rakiju, kafu, nasuvo sa makom i pekmezom.
(Nastaviće se)