Veštica iz Nađreva

Piše: Šimon Đarmati
SEPTEMBRA 1916. godine iz rata se vratio muž Marije Varge, 26-godišnje žene u punoj životnoj snazi. Primila ga je sa neskrivenom mržnjom, jer je u njegovom odsustvu, kako to često biva, zavolela drugog. Osim toga, muž je zadržao svoju čangrizavu narav. Babica je ženi koja se povratkom muža
našla u karakterističnom trouglu, postavila svoje uobičajeno sugestivno pitanje koje tera na razmišljanje: „Što se mučiš s njim ?“ I tako mu je posle dogovora, babica jedne večeri dala medovinu začinjenu arsenom, odnosno
natrijum-arsenitom ili arsen-trioksidom, dobijenim ekstrakcijom hartije za muvu natopljene ovim otrovom. Narednog jutra su ga zatekli mrtvog u krevetu. Ista sudbina je nedugo zatim zadesila i muževog dedu Mihalja Ambruša. Tako je pokrenut čudovišni zamajac smrti.
Babica je otrove pripremala u svojoj kuhinji. Međutim, kada joj je otrov bio potreban ulazila bi u kuhinju, uzimala običan lonac, obično jedan te isti koji je čuvala za ove prilike, punila ga vodom i u njemu potapala trake za muve sa sadržajem arsena.
Kako je već napomenuto, seoski sveštenik je bio
bespomoćan, beskorisan i nasuprot očekivanjima za
svešteno lice, prilično nepristupačan. Kao duhovni pastir nije mnogo brinuo o svom stadu. U toku 28 godina službovanja skoro ni sa kim nije razgovarao. A stanovništvu je razgovor bio više nego potreban, jer je živelo veoma
teško. U proseku se jelo dva puta dnevno. U deset se jela čorba, a uveče oko 18 časova testo ili krompir. Kao posledica ovakve ishrane broj bolesnih se naglo povećao.

BILO ih je u skoro svakoj porodici i to jedno ili dvoje. I naravno, babica je kao vučica upadala u "stado" i kao zla
veštica posećivala ove nesrećne porodice i postavljala svoje pitanje: „Što se mučiš s njim ?“ - ubeđena pri tome da čini dobro delo. A bilo je mnogo loših muškaraca, pijanica, grubijana, ženskaroša. Bilo je i mnogo bogalja, koji su, budući da su bili nesposobni da rade u teškim vremenima, bili teret porodicama. I opet je babica postavljala isto pitanje: „Što se mučiš s njim ?“ I gde god je babica kročila nogom, sejala je smrt sa sobom.
Preko noći, žene sela postale su njen plen. Ona sama, živeći u blagostanju, tri puta dnevno je jela meso, a sokacima je prolazila kao neki krvožedni istočnjački idol, debela i vesela. Pušila je lulu i pila rakiju. Vrativši kazaljke vremena u doba kada je pračovek osuđivao na smrt bolesno rođeno dete, babica je u pravom smislu održavala narodna suđenja i onim nedostojnim života, bogaljima, bolesnima i nemoralnima izricala smrtne presude. Tako se moral pravremena sudarao sa modernim životom.

PROLAZILE su godine, a da nijedna od mnogobrojnih trovačica nije imala nikakvih problema. Činilo se da smrtne presude u svojstvu porote donosi zapravo celo selo. Trovačice su bile samo izvršioci narodne volje. Nađrev je bilo osinje gnezdo. Nulta tačka iz koje se zločinačka mreža širila i iz kojeg su se trovanja epidemijski širila i na okolna sela. Pomoć babice je i u njima imala prođu. Tako je, primera radi, u mestu Tisakurt, Sič Lidija, babica stara 54 godine otrovala oca (74 godine) i majku (70 godina) kako bi što brže došla do nasledstva. U zavijutku Tise pitanje babice: „Što se mučiš s njim ?“ - postalo je lozinka.

Pred vratima kuće u kojoj je babica živela, a ona je povremeno izdavala lekove i organizovala stalno snabdevanje otrovom, žene su iz dana u dan formirale redove. Trovanje je postalo najpopularnija razonoda i područje je postalo poznato po novom imenu „Oblast ubistava“. Ono što je počelo kao odstranjivanje nekoliko nepoželjnih supruga, postalo je prihvaćeno sredstvo za sve koje je neko smatrao suvišnim - roditelje, decu, komšije. I kad god bi se zvaničnici približavali istrazi zbog povećane stope smrtnosti u toj oblasti, njima su prezentovane besprekorne umrlice, sa potpisom seoskog doktora.

(Nastaviće se)