Na sudu svetice

Piše: Šimon Đarmati
OD četiri žene, Julijana Lipka je bila najsiromašnija. Kada je imala tri godine postala je siroče o kojoj su brinule komšije. Njeno detinjstvo je proteklo u seljakanju iz kuće u kuću. Već sa deset godina počela je da radi kao služavka. Za nju se govorilo da nikada ni mrava ne bi zgazila. S druge strane, ona je davala otrov drugim ženama, jer je dugo posmatrala kako pate i kako ih njihovi zli muževi zlostavljaju.
U skladu sa velikom tradicijom psihijatrijskog svedočanstva dr Feldman je zaključio paradoksalno: „Ubice su normalne, njihov um nije oboleo, s druge strane, emotivno i psihološki one nisu uračunljive.“
Prilikom prvog suđenja iskaze je dalo 39 svedoka. Mada su svoje zločine priznale najpre policiji, a zatim i istražnom sudiji, na sudu su sve poricale.
Kao primer kako se dolazilo do priznanja može se navesti i sledeći. Žandarmi pod komandom Janoša Časara uveli su Lidiju Šebešćen i Rozaliju Holjbu u sobu gde je skriven ispod visokog seoskog kreveta, prekrivenog dugačkim prekrivačem koji je dosezao do poda, ležao narednik Bartok. Misleći da su same one su se osećale sigurnim. Sasvim su slobodno govorile o ubistvima i drugim ljudima koji su u njima učestvovali. Pošto je jedna od njih već priznala, druga je pokušavala da se nagodi s njom. “Slušaj, ako priznaš i moje ubistvo ja ću ti odnegovati tvoju kćerku.” Čuvši dovoljno, policajac se iskotrljao ispod kreveta i odmah je uhapsio ženu koja je priznala zločin. I pored ovako datog priznanja Lidija i Rozalija su na sudu sve poricale.
Pošto su kod nekih slučajeva prošle skoro dve decenije, često je bilo nemoguće rekonstruisati šta se tačno dogodilo. Dalju zabunu unosilo je pozivanje lekara od strane žena kako bi utvrdili stanje pre trovanja. Lekari su nalazili da
muškarci zle sudbine pate od tuberkuloze, čira na želucu i drugih bolesti i zbog toga za doktore njihova smrt nije predstavljala iznenađenje.
U slučaju muža Rozalije Holjba pozvan je dr Segedi. On je 30. septembra 1924. godine ustanovio da boluje od bronhitisa. Nedelju dana kasnije, dok je prolazio kroz Nađrev saznao je da je Holjba umro. On se zaprepastio i otišao je u Holjbinu kuću da istražuje. Rozalija je rekla da je posle doktorove vizite, Holjbi bilo bolje. Toliko bolje da je jednu noć proveo pijući i pevajući sa ciganskim violinistom. Zatim je počeo da povraća i nardnog jutra je umro.
- Istina je da sam Mariji Keteleš dala rastvor dobijen potapanjem hartije za muvu u vodu - izjavila je Julija Lipka. Ona se plačući žalila na svoga muža. On je bio surov prema njoj i ponašao se prema njoj veoma loše. Bilo mi je žao jadne žene, i dala sam joj bočicu otrova i rekla joj da, ako ništa ne pomogne njenom mužu, proba sa bočicom. Zašto se njen muž tako odnosio opako prema njoj nisam znala. Nisam znala da li je ona tada bila u ljubavnoj vezi sa njenim sadašnjim mužem. Ja samo znam da mi je bilo žao te sirote žene, te sam joj dala rastvor hartije za muve misleći da će se on samo malo razboleti. Osim toga, ja sam potopila u vodu jednu staru istrošenu hartiju na kojoj nisu ni muve više ginule. Ja sam sigurna da tečnost nikoga nije mogla ubiti.
Iskaz Marije Keteleš bio je veoma sličan:
"Julijana mi je dala rastvor i rekla mi je da će moj muž kada ga popije prestati da pije. Ja sam mu rastvor sipala u kajsijevaču, a flašu sam vratila u kredenac. Kada sam narednog jutra pogledala flaše nije bilo. Muž mi nije rekao da je popio, ali je posle nekoliko dana počeo da se žali i da stenje. On nije povraćao, nije imao proliv, samo su mu noge povređene nečim žestokim."
Ove žene nisu znale da se tragovi arsena mogu dokazati metodama sudske medicine. Marija Keteleš je objašnjavala: „Istina je da mi je tetka Lipka rekla da ni stotinu doktora neće primetiti da je uzeo otrov čak i ako umre. Kasnije je Marija korigovala sebe: 'Ja sam to razumela da niko ništa neće primetiti jer se ništa s njim neće desiti. Ja čak nisam ni znala da se neko može otrovati.'“
(Nastaviće se)