Presuda - vešanje

Piše: Šimon Đarmati
JULIJANA Feldvari je oslobođena, a Marija Kardoš osuđena na smrtnu kaznu vešanjem.
Četvrto po redu suđenje održano je u petak, 7. februara 1930. godine. Pred sudsko veće stala je Marija Varga koja je otrovala muža i njegovog dedu. U prepunoj dvorani, raspravu je otvorio predsednik Đula Fuks. Optužena odevena u somotsku haljinu i sa lakovanim cipelama na nogama, izjavila je da se ne oseća krivom i rekla da je babica Fazekaš sipala kapi u jelo njenom mužu Ištvanu koji se sa fronta vratio slep. Babica je htela da se ona razvede od muža i uda za njenog sina. Kao svedok ispitana je i majka optužene koja je iskazala da joj se zet mnogo žalio, govoreći da je sit života. Posle više beznačajnih svedoka, na smrt je osuđena Marija Varga, koja je tvrdila da je u selu javna tajna da babica Fazekaš priprema otrov i gde ona stupi nogom tu se smrt neizbežno javlja. - Ne govorim to - nastavila je Marija - zbog ljutnje ili osvete, jer meni je već sasvim svejedno, već zato što iskreno želim da krivci zajedno sa mnom ispaštaju. Rasprava je posle podnevne pauze nastavljena po podne, a zatim se sudsko veće povuklo na većanje. Posle jednog sata saopštena je presuda kojom je Marija Varga osuđena na doživotnu robiju.

UPRKOS mnogobrojnim suđenjima koja su se i dalje odvijala, nije nađeno zadovoljavajuće objašnjenje zašto su ove žene ubijale bez griže savesti. U mnogim slučajevima kao glavni zločinac označavana je babica, mada je tokom rasprave postalo očigledno da je ruka nekoliko drugih žena učestvovala u isto toliko zločina koliko i babičina. Ipak javnosti je više odgovaralo da svu krivicu svali na babicu Fazekaš.
Među osuđenima na smrt bila je i Lidija, sestra tetka Žuže, sedamdesetogodišnjakinja.

Obešene su Sabo Laslone i Čordaš Balinte. U sredu, 17. juna 1931. godine u dvorištu zatvora u Solnoku. Sabo Laslone je tako bila pogođena odbijanjem molbe za pomilovanje da je dan pre izvršenja smrtne kazne apatično i bez reči ležala u svojoj ćeliji. Do vešala su ovu, skoro beživotnu ženu, bukvalno u naručju odnela dva zatvorska čuvara. Nije rekla ni reč posle pročitane presude i nemo je otišla na onaj svet da odgovara za svoja nedela pred večitim, vrhunskim sudijom.

ČORDAŠ Balinte je glasno jaukajući i neprestano vičući, stigla do vešala gde ju je umirila spretna ruka državnog dželata Kozareka. Dan pre nego što su je obesili napisala je oproštajno pismo svojoj nekadašnjoj drugarici iz devojačkih dana Magat Piroški.
"Draga Piroška! Tri godine te nisam videla i sada kada sam se sa svim obračunala, drhtavom rukom pišem i tebi da se oprostimo. Sa telom sam davno raskrstila, ali sa dušom ne mogu. Poludeću od pomisli da me sutra više neće biti. Život je bio lep i šteta što nema više njegovog delića za mene. Ne moli se za mene. Mojoj sudbini niko i ništa ne može pomoći. Sada već uviđam da postoji kazna i ja se toga jako plašim. Bog te blagoslovio, jer ja nisam dostojna toga. Ne veruj vestima, nikada nisam bila tako loša kakvom su me žigosali. Postoje stvari zbog kojih ću nevina umreti. Zbogom, Piroška."
Mrtva tela Sabo Laslone i Čordaš Balintne su sudskom naredbom ostavljena da vise do 9 časova uveče da podsete na ludilo koje je gotovo 15 godina gospodarilo selom.

(Kraj)