Dama na biciklu

Piše: Ljubomir Tešić
NIKADA se neće saznati koliko je međusobnih optužbi građana Beograda stiglo u Oznu, Državnu komisiju i Zemaljsku komisiju u toku prvih godina posle oslobođenja. Usmenih, koje su zabeležene, ali i onih koje su građani svojom rukom napisali. O tome, čini se, nije vođena evidencija, ali po njihovoj arhivskoj količini - stigle su desetine hiljada "cinkarenja".
Iz ove obimne građe, navodimo samo još nekoliko "bisera":
"NEPOZVANA pristupa u kancelariju ove komisije Nasta Jogarčević, rodom iz Malog Mokrog Luga, po zanimanju domaćica, rođena 1896. godine, udata, sa troje dece, nastanjena i sada u Malom Mokrom Lugu, Ulica kralja Aleksandra 250.
Imenovana predaje Komisiji jedno pismo pisano Dari Janković, koja je sada nastanjena u Beogradu, Ulica vršačka broj 20, koje je pisao za vreme okupacije nemački vojnik po imenu Karlo. Uz pismo su priložena i tri negativa na kojima se vidi Dara u zagrljaju sa svojim ljubavnikom Karlom i još nekim ženama koje su po svoj prilici naše narodnosti. Po predaji pisma i negativa, Nasta izjavljuje:
'Pisma sa negativima ukrala sam od Dare Janković pre dva-tri meseca. Bilo mi je omogućeno da to učinim, jer je ona od Uskrsa ove godine nastanjena u istoj avliji gde i ja stanujem - kod moga strica. Kada je došla kod mog strica da stanuje, izjavila je da je izbeglica i da je rodom iz Vlaške. Još od prvog dana bila je sumnjiva, jer je viđana često u društvu Nemaca i vozala se na nemačkom biciklu po Beogradu. U toku dana po nekoliko puta silazila je u varoš, a uveče se vraćala nemačkim biciklom u svoj stan.
PRE dva meseca napustila je Mali Mokri Lug i uzela drugi stan. Pretpostavljam da je bila u službi Nemaca za vreme okupacije.
Moj muž Dimitrije Jogarčević po svoj prilici ima nekih veza sa Darom, jer otkako se ona odselila iz Malog Mokrog Luga vrlo često u toku dana je odsutan od kuće i zanemaruje svoje domaće poslove i obaveze, ali ove veze sa Darom mogle bi biti samo ljubavne prirode, a ne i političke. Istina je, ja ga nisam nikada videla u društvu sa Darom, ali budući da je često od kuće odsutan, baš od vremena kada se ona odselila iz Malog Mokrog Luga, ja sumnjam da se on u međuvremenu nalazi sa njom.
Još sam saznala da pomenuta Dara Janković namerava da se iseli iz Beograda, pa smatram da bi je trebalo preduhitriti, uhapsiti i preslišati u kakvim je sve ljubavnim i drugim vezama bila sa Nemcima. Pričalo se i priča po Mokrom Lugu da Dara ima nekakva dokumenta koja joj pružaju mogućnost da se zaposli kod Nemaca, dok je, međutim, poznato da ona za vreme rata nikakav posao nije obavljala osim što se vucarala sa nemačkim vojnicima, a jedan od njih, Karlo se zvao, u nju se ozbiljno zaljubio, pa joj je iz Niša poslao ovo pismo. Ona ga je učila srpski i da piše ćirilicom...'
Iskaz je dat u Ozni za grad Beograd 15. decembra 1944. godine.
Karlovo ljubavno pismo upućeni Dari glasi (onako kako je napisano):
'Srce moje mlogo mi je teško za tebe jer nemam uz sebi moje srce. Ja sam u Niš. Ja se Boga molim da se mi brso vratim i opet vjadimo. Srce ja te 1000 puta lubim. Srce znaš ta ja tebe puno volim, srce moje. Meni je šao, ta si sama, prso puca ti si mala moja šena. Moje pune se ja tešim. Fotograf je olmo u hotel balkan, ne u Belgrad. Ne snam da možeš rozumet sve jedno, puno te volim 100,000 polubim i puno tebe volim tvoje srce Karlo, 1000 polubaca tvoje srce i i srce moje. Molim te ta si dopar.
1000000 polub tvoj Karlo.'"

U PROSTORIJE Ozne, u Ulici Zmaj Jovinoj 21, 22. decembra 1944. godine "dragovoljno" su došla dva muškarca da svedoče protiv svoga bivšeg gazde Žike Belića. Jedan se zove Špiro Vrcelj, kelner iz Beograda, rođen 1908. godine u Benkovcu, sa stanom u Beogradu, Džordža Vašingtona 3, i Boža Kuzmanović, radnik iz Beograda, rođen 1903. godine u Kumanovu, neoženjen, sa stanom u Takovskoj 76.
Oni su u Ozni dali sledeći iskaz:
"Saznali smo da ovih dana po Beogradu prikuplja neke potpise žena Žike Belića, hotelijera i industrijalaca iz Beograda, i zakupca hotela 'Zatski dom', koji se sada nalazi u zatvoru lišen slobode kao izdajnik od Narodno-oslobodilačkih vlasti. Belićeva žena, kako saznajemo, prikuplja ove potpise u cilju da bi dokazala ispravnost svoga muža pod okupacijom i izvukla ga iz zatvora da ne bude streljan.
Obojica smo pre rata bili kod njega uposleni kao šankuši i kafekuvari i poznat nam je rad Žike Belića kao trgovca, a naročito kao izrabljivača radnika. Radili smo po 16-17 časova dnevno, a često nam Belić nije isplaćivao ni pogođenu nadnicu, a kamoli prekovremeni rad. Poznato nam je isto tako da je od nemačkih vojnih vlasti primio ogromne količine šećera i drva za izradu marmelade i veštačkog meda za Nemce i da je u velikim količinama izrađivao ove artikle i liferovao ih Nemcima. Njegov činovnik Bogoljub Radetić pričao nam je da je od opštine grada Beograda za Nemce koji su stanovali u njegovom zakupljenom hotelu primao u mesečnom iznosu po 350.000 dinara, a da je za kiriju plaćao samo po 45.000 dinara mesečno za sve prostorije hotela, bioskopa i drugo.
Poznato nam je i to da se Belić bavio i mnogim drugim špekulacijama i trgovinom za koju nije imao ovlašćenje, a njegov činovnik Radetić nam je pričao da su kod njega pronađene velike količine skrivene robe posle oslobođenja Beograda. Petar Radetić, brat Bogoljubov, za vreme okupacije bio je poslovođa u Belićevoj radnji gde su se pravili marmelad a i veštački med, pa njemu mora biti nešto više poznato o trgovačkim i drugim špekulacijama u poslovanju Belićevom sa Nemcima. Nije nam poznato gde su braća Radetići nastanjeni, ali znamo da se sada kriju od Ozne po Beogradu. Napominjem i to da je Petar Radetić Belićev kum..."
(Nastaviće se)