Žrtva revolucije

Piše: dr Zorica Tomić
IAKO poljubac važi za univerzalni gest kojim se izražavaju prijateljska ili ljubavna osećanja, kompleksnost tog čina unela je i neka druga simbolička i kulturna značenja. Najpre, ljubljenje je u dubokoj i složenoj vezi sa fenomenom hranjenja, pa se u oba slučaja pojavljuje fenomen "gađenja" ili "odvratnosti". Ali ako se u pogledu hrane može reći da postoji "biološka dimenzija odvratnosti", koja se temelji na fiziološkom aspektu ukusa, dotle je u fenomenu poljupca ova kategorija uslovljena isključivo kulturom!
U vezi s poljupcem, kao i u odnosu prema hrani, postoji aspekt opasnosti od kontaminacije, koji upućuje na značajno prisustvo spoznajne dimenzije odvratnosti, odnosno na kategoriju "podobnosti" objekta. Da je magijsko mišljenje prisutno kao operacionalno i u svesti savremenog čoveka a ne samo divljaka, što je bilo predmet teorijski elaboracija Tejlora, Frejzera i Mosa, koji su ga izrazili preko principa kontaktne, odnosno simpatičke magije, potvrđuje se i na primeru poljupca.
Zakon kontakta, odnosno dodira, najjednostavnije se pokazuje u uverenju da što je jednom bilo u kontaktu, zauvek ostaje u nekoj vrsti veze. Prema ovom principu, ako dva entiteta dođu u uzajamni kontakt, neki njihovi kvaliteti moraju proći kroz međusobnu, obostranu i permanentnu transformaciju. Svaki vid ritualnog ljubljenja, ili poljupca, koji predstavlja deo društvenog odreda uključivanja, zapravo se temelji na ovom uverenju.
"Princip sličnosti", koji je zasnovan na uverenju da je pojavni oblik objekta jednak samom objektu, takođe igra značajnu ulogu ne samo u okviru ritualizovane primene poljupca već i u našim intimnim izborima. To da je "lep" čovek istovremeno i čovek sa "lepom dušom", i obratno, predstavlja ne samo izvor naših predrasuda nego u krajnjoj liniji učestvuje u organizaciji našeg ponašanja i vrednosnog sistema. Štaviše, izgleda da je ovaj princip odsudniji u fenomenu gađenja, odnosno odbijanja, nego u fenomenu pristanka.
Oklevanje da se poljubi stranac, odnosno nepripadnik zajednice, kao i odvratnost koja prati obavezu da se poljubi neka osoba u specifičnom stanju, određeni deo tela, životinja ili predmet predstavlja kako opasnost za telo, tako i opasnost za dušu. Averzivani odnos prema predmetu ljubljenja objašnjava se konceptom potencijalne stvarne ili simboličke kontaminacije, u kojoj se princip "duhovnog odbijanja" opire svakom obliku pročišćavanja ili sterilizacije, budući da se oslanja na neku vrstu doživljaja "moralnog osporavanja".
Iako je izbor objekta ljubljenja kulturno uslovljen, kao što se i u okviru različitih tradicija ideja bliskosti socijalno operacionalizuje na mnoštvo različitih načina koji ne moraju nužno da uključe ljubljenje, čini se da je danas, u duhu sveopšte ideologije transparencije i svojevrsnog "raščaravanja" sveta, poljubac izgubio mnogo od svojih simboličko-magijskih viševekovnih značenja.
Projekat seksualne revolucije i destabuizacije tela, koji je obznanio istinu o plurimorfnim erogenim zonama, nove teorije o užitku koji se ostvaruje u samoći, bez asistencije partnera, izgleda da su poljubac učinili izlišnim u pomenutom smislu, ostavljajući ga još jedino kao usputni dodatak profanom i površnom svakodnevnom komuniciranju.
(Nastaviće se)