Tišina, Krcun dolazi!

Piše: Miodrag Mija Ilić

Da svako doba ima svog Salijerija, neostvarenog velikana muzike koji je neprestano vrebao trenutak i način da se osveti genijalnom rivalu, Mocartu, dokazuje i Pavle Bogatinčević, dugogodišnji član Narodnog pozorišta, koji je posle rata potražio svoje mesto u Savremenom, odnosno Beogradskom dramskom pozorištu.
“U periodu između dva rata Nikola Popović važio je za nekakvog levičara, simpatisao je levicu, rekao bih, ali nikada nije bio ni skojevac, ni član Komunističke partije", kazao je Pavle Bogatinčević. "Kada je izbio rat, on je ponešto radio u Umetničkom pozorištu. Niko tada nije ni sanjao da će on otići u partizane... Tek što je Beograd oslobođen, evo i Nikole Popovića, poslat je od vlasti, a ko ga je, u stvari, poslao i toliko ovlastio, niko od nas nije znao... I tada iz Nikole Popovića progovara i proviruje sve ono što je nosio u sebi, odmalena: gomila mržnje, gomila rivalstva i želja za nekakvom osvetom... Bili su to crni dani... Nalet na glumce u Beogradu i Srbiji bio je tada strašniji i sa pogubnijim posledicama nego igde, i u Evropi i u drugim delovima naše zemlje. Nigde niko od glumaca nije streljan osim u Beogradu. U Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, i u ostalim našim pozorišnim centrima nikom, što se kaže, nije falila ni dlaka s glave...
ACU Cvetkovića sam vrlo dobro znao. U našoj glumačkoj generaciji bio je jedan od najtalentovanijih. Mislim da je, posle našeg najvećeg glumca Pere Dobrinovića, drugi talenat po redu koga sam sreo - bio Aca Cvetković. Istovremeno, on je bio univerzalan. Imao je apsolutni sluh, proslavio se kao komičar, a mogao je istom snagom igrati sve uloge koje zaželi. Kod Ace je sve nekako bilo spontano, kao kada se za velikog muzičara kaže da odmah svira sa lista...
Suština njegovog tragičnog životnog kraja možda je baš taj njegov talenat koji je buknuo upravo tada kada su buknuli spomenuti događaji rata i revolucije. On je nevin platio glavom, bez krivice kriv... na prečac je okrivljen zato što se upisao u tadašnju, okupacijsku, Nacional-socijalističku partiju Srbije. Zašto je Aca to učinio? Jednostavno, uplašio se pretnji nekih svojih vajnih kolega (naročito Miće Vasića, koji je takođe raspolagao relativnim talentom, ali za uzvrat, iako mali glumac, bio je veliki smutljivac). Uplašio se Aca da će ga takvi izrodi kad-tad raskrinkati kod nemačkih vlasti zato što je pred rat, u pozorištu “Kišobranci”, pevao kuplete (“vrapce”) protiv fašizma i Hitlera. Prestrašen zlim slutnjama, Aca se upisao u tu partiju i zatim Mići Vasiću i ostalima tresnuo svoju člansku kartu u lice, kao sredstvo kojim je osujetio njihove potkazivačke namere... To je, po meni, bila jedina krivica Ace Cvetkovića...
DODUŠE, jeste, igrao je u `Centrali za humor`.
Igrali su i mnogi drugi, ali niko od njih nije se ogrešio ni o Srbiju, ni o narodnooslobodilačku vojsku. Jer, da se ogrešio i da se osećao krivim, pobegao bi bez traga i glasa, kao što je to bio slučaj sa drugima koji nisu smeli da dočekaju oslobođenje... Dok su ruski tenkovi tutnjali pored zgrade Narodnog pozorišta, Aca im je - kao što su činili nebrojeni Beograđani - pritrčao, ljubio se s ruskim vojnicima. Ni sanjao nije šta ga uskoro čeka!...
Sve do 1944. godine, u istoriji srpskog pozorišta nije zabeležen slučaj da je neki glumac platio glavom zato što se bavio svojim poslom. Što je taj soj često slavoljubiv, ponesen ambicijom, pomalo uvrnut, što su glumci - kako se to ponekad kaže - “velika deca”, katkad razmažena i neobuzdana, nije razlog da stradaju, čak i kad preteraju rugajući se pojavama u svom vremenu, kad se “politički” zamere moćnicima... Totalitarna svest, nažalost, kao besna stihija, tajfun ili cunami, bezobzirno briše sve što joj je na putu, i sa nabujalom mutnom vodom odnosi i decu - malu i veliku."
O tome šta se zbivalo u danima posle oslobođenja u zatvorima - "Glavnjači" u blizini današnjeg Studentskog trga, na Obilićevom vencu i u Đušinoj ulici - gde su bili dovedeni bivši funkcioneri Nedićeve vlade, pohvatani pripadnici vojnih formacija koje su se stavile na stranu okupatora, agenti i službenici Specijalne policije, neki ugledni intelektualci, profesori univerziteta, prevodioci klasične literature, neke gospođe koje su bile odveć nežne prema nemačkim oficirima, umetnici, glumci, operski pevači, baletski igrači, čak frizeri iz "Centrale za humor" - ispričala je uglednom pozorišnom kritičaru i TV novinaru, Feliksu Pašiću poznata glumica Olga Spiridonović.
“JA nikada nisam igrala u `Centrali za humor`", rekla je nenadmašna Ofelija u predstavi “Hamlet”. "Uhapšena sam odmah, četiri-pet dana pošto je oslobođen Beograd. Prvo smo bili u Upravi grada, na mansardi, pa su nas prebacili u `Glavnjaču`... Žanka je bila u teškoj situaciji zdravstvenoj. Bila je šećeraš... Mala soba, a nas dvadesetak. Jedna jedina stolica je bila za Žanku Stokić. Već je bila u polukomi, jer nije imala insulina. Onda je jednog dana naišao Krcun, Slobodan Penezić Krcun. Danima smo o njemu slušali. Stražar je govorio: `Krcun je danas bio`, `Tišina, Krcun prolazi!`. I, jednog dana je uleteo: `Krcun dolazi!`… Pojavio se sa dva pratioca. Bio je vitak čovek, ali tada mi se činio znatno višim. Mršav, imao je neki kožni kaput do zemlje. Imao je neke sivoplave oči. Pitao je: `Ko je ovo?` Za Žanku Stokić. Žena nekog vojvode četničkog, koji je streljan, stajala je pored Žanke, rekla je:
`Ovo je naša velika glumica Žanka Stokić.`
`A, ti si ta Žanka Stokić!`, odvratio je Krcun i odmerio iznemoglu ženu.
`Gospođa Stokić je bolesna i potreban joj je insulin. Ukoliko ga ne dobije, ona će umreti`, izgovorila je ta žena molećivo, ali i sa prizvukom osude u glasu. Bila je u crnini za ubijenim mužem. Posle kratkog predaha, nastavila je: `Molim vas, ja insistiram da našoj velikoj umetnici nabavite lekara i insulin.` I dodala je: `Moj muž je streljan, a moje dete je ostalo samo u kući. Insistiram da rešite moje pitanje, jer o mom detetu nema ko da brine.`"

(Nastaviće se)