Amanet od oca

Piše: Milena Vukoje-Stamenković
KATARINA je bila srećno i veselo dete, okruženo ljubavlju i pažnjom. Sa roditeljima je svake godine putovala u inostranstvo, a sa šest godina prvi put je videla i more. Zaljubila se u to ogromno prostranstvo i divljenje prema moru zadržala je celog svog života. Nažalost, kao što to u životu često biva, sreća je bila razorena smrću majke. Katarina je imala samo dvanaest godina kada je izgubila majku. Teret brige o porodici, a pre svega o mlađem bratu Jovanu koji je imao samo dve godine, pao je na njena nejaka pleća. Htela je da bude očev oslonac u kući, pa je to i bila. Rano je upoznala duboku žalost i primila na svoja nejaka pleća teret porodice i kuće. Ali je Katarina sve savladala i umela je da se snađe u životu. Tu su joj pomogli njena darovitost, gipka i meka priroda, bogatstvo duše i oštroumnost. Ona je rano naučila da se stara o drugima, da podnosi lične žrtve i da pomaže. Svi ti činioci omogućili su joj da od sebe da toliko mnogo ljudima i svom narodu piše njena prijateljica Milica Đurić-Topalović u monografiji o Katarini. Knjiga je objavljena 1961. godine u Parizu. Izdata je na šapirografu i plaćena od sakupljenih priloga poštovalaca Katarine Jovanović.
Sudbina je htela da se Katarina A. Jovanović rodi u jednom burnom istorijskom vremenu, da vidi i preživi pad nekoliko država, da doživi herojsku borbu svoga naroda za oslobođenje i uspostavljanje nove države, da vidi propast te države i da umre u istom takvom rvanju naroda, ne dočekavši da se vrati u svoj Beograd.
Kad se rodila u malom i patrijarhalnom Beogradu 1869. godine nije mogla ni da pretpostavi da će najveći deo svoga života provesti u inostranstvu. U njoj i u njenoj braći ukrstile su se na najbolji način dve krvi - srpska i germanska. Ova mešavina pokazala se vrlo plodnom i sve troje su bili umni, vredni, pitomi, hrabri i istrajni ljudi.
Katarina je od oca nasledila bogatu maštu i duboka osećanja, dar posmatranja sebe i svega oko sebe, slikovitost izražavanja i bogatstvo srpskog jezika, a od majke - germansku preciznost, radne navike, osetljivost duše, humanitarni angažman i žrtvovanje skoro do samopregora. I srpski jezik i nemački govorila je perfektno.
U 16. godini Katarina napušta Beograd i odlazi u Beč kod brata Konstantina. Beč je tada bio veliki evropski centar u koji su se slivali svi oni koji su tražili znanja. Tu ona marljivo uči i stiče znanja iz književnosti, istorije, umetnosti i muzike. Uči i druge strane jezike - francuski, engleski i italijanski. U Beču ostaje sve do 1914. godine, do izbijanja Prvog svetskog rata. Nije mogla da se vrati u zemlju, pa s bratom prelazi u Švajcarsku, gde je provela, s kraćim prekidima, ostali deo života. Njen grad u ovoj zemlji postao je Cirih. U ovoj zemlji nastanila su joj se i oba brata, te je i s te strane ova zemlja za nju postala privlačna, druga domovina, koju je i volela i cenila. Ali je uvek sanjala Beograd i svoj povratak. Govorila je kako je vuče nostalgija i da mnogo voli svoj stari srpski Beograd.
U Švajcarskoj je neumorno učila posećujući biblioteke, muzeje i arhive, pozorišta i muzičke priredbe. Polako je sticala poznanike i prijatelje među Švajcarcima, pogotovo među švajcarskim ženama koje su bile angažovane u javnom životu.
To joj je pomoglo u odbrani interesa srpskog naroda u mnogim teškim trenucima. Opet pominjemo njenu prijateljicu Milicu Đurić-Topalović jer su njene zabeleške o Katarini Jovanović izvorne i do sada jedine. Ona kaže: "Katarina nije učila velike škole, ali je znala daleko više od mnogih koji su svojim imenima pridavali zvučne titule. A sve je to postigla svojim neumornim radom, marljivošću i darovitošću. Imala je bogato enciklopedijsko znanje i ono što je htela, to je i sprovodila u delo.
(Nastaviće se)