Srpski darovi Evropi

Piše: Milena Vukoje Stamenković
U CIRIHU se sva predala radu i stvaranju. Piše članke i prevodi dela iz srpske i jugoslovenske literature. Objavljuje ih u uglednim ciriškim "Novim ciriškim novinama" (NZZ). Ovoj Katarininoj kulturno-naučnoj aktivnosti doprineli su u Švajcarskoj i rođena braća, koja su bili izvanredno cenjeni stručnjaci. Stariji Konstantin Jovanović je bio poznati predavač i arhitekt, odličan poznavalac građevinske istorije crkve svetog Petra u Rimu, a kao arhitekt rodoljub izgradio je veliki deo modernog Beograda početkom dvadesetog veka. Drugi brat Jovan A. Jovanović svoju doktorsku titulu odbranio je u Švajcarskoj 1911. godine. Bio je profesor na Višoj trgovačkoj školi u Sankt Galenu. Katarinin dom bio je stecište poznatih ljudi, ne samo iz Švajcarske već i iz celog kulturnog sveta. „Njen rad je bio plodan, njeno učenje je davalo velike i važne rezultate. I u periodu učenja Katarina je umela da stvara i piše, da govori i predaje, da obaveštava svet o svojoj zemlji i njenim patnjama", piše Topalovićka. Od 1914, pa sve do smrti, bila je prava ambasadorka Srbije, a zatim i Jugoslavije u Evropi, mada se nikada nije bavila politikom.
Sama Katarina je govorila da „onih koji mogu da pišu dobro na srpskom jeziku ima dosta, ali je malo tih koji mogu na stranom jeziku da upoznaju svet sa našim istorijskim blagom. Zato je to moj zadatak.“ Prvo njeno veliko delo bio je prevod „Luče mikrokozma“ i „Gorskog vijenca“ na nemački jezik.
Njegoš je bio njen omiljeni pisac. Bio joj je blizak po svojoj romantičarskoj duši i filozofsko-poetskom stvaranju, tako da je prevod „Gorskog vijenca“ ocenjen najvišim ocenama. Rečeno je da ga nije prevela, već prepevala. Uvod je napisao profesor Pavle Popović. Nagrađena je Humboltovom nagradom, ali je od 4.000 primeraka odštampane knjige sačuvano samo nekoliko primeraka. Uništene su tokom bombardovanja Minhena. Katarina je pred samu smrt spremila i drugo, popravljeno izdanje, ali nije dočekala da ga vidi.
„Antologija jugoslovenske književnosti, pesnici i pripovedači“ objavljena je 1932. godine u izdanju poznate ciriške izdavačke kuće „Rošer“. Predgovor piše profesor Pavle Popović. U ovu antologiju Katarina Jovanović unosi orginalnu fotografiju Vuka Stefanovića Karadžića, koju je snimio njen otac Anastas Jovanović. Na prvih sedamnaest strana su odabrani prevodi iz srpskog narodnog pesništva. Umetničko pesništvo počinje „Napisom“ despotice Jefimije iz 14. veka. Odmah iza nje stavlja Njegoša, a zatim slede: Franc Prešern i Ivan Mažuranić, Petar Preradović, Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Simon Gregorčić, Anton Aškerc, Vojislav Ilić, Ante Tresić Pavičić, Aleksa Šantić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Svetislav Stefanović, Vladimir Vidrić, Dragutin Domjanić, Milan Rakić, Vladimir Nazor, Dragutin Kete, Oton Zupančić, Josip Aleksandrov Murn, Danica Marković, Veljko Petrović, Sibe Miličić, Mirko Korolija, Milutin Bojić, Anica Savić-Rebac, Ranko
Mladenović, Desanka Maksimović, Gustav Krklec, Božidar Kovačević.
Zastupljeni pripovedači su: Ljudevit Vuličević, Laza K. Lazarević, Simo Matavulj, Ksaver Šandor Đalski, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Dinko Šimunović, Svetozar Ćorović, Ivan Cankar, Borivoje Stanković, Milica Janković, Ljubomir Nenadović, Božidar Knežević, Bogdan Popović, a završava se episkopom Nikolajem. Pogovor ovoj antologiji je napisao Herman Hiltbruner. On upoznaje inostrane čitaoce sa postankom Jugoslavije, sa mukotrpnom istorijom i životom naroda na Balkanu, balkanskim mozaikom. Citira pesnika Lj. Vuličevića: „Srpska pesma je gorak doživljaj, ona je vera. Ona je žalosna, jer ima svoj postanak u prastarom bolu. Naša pesma je jauk, izraz ljubavi i bola jednog celog naroda“. O svojoj saradnji sa Jovanovićevom piše da je odmah video da na nju može da se osloni, jer ima siguran instinkt, lirsko istančano osećanje, sposobnost da proceni šta je vredno a šta ne. Ista izdavačka kuća "Rašer", 1951. godine izdala je i prevod Katarininih narodnih i junačkih pesama iz "Kosovskog ciklusa". Ovu zbirku pesama Katarina je posvetila seni svog prijatelja Karla Špitelera, velikog švajcarskog epičara i dobitnika Nobelove nagrade za književnost. A evo šta sam Špiteler piše u svojoj knjizi „Naše, švajcarsko polazište“, koja je objavljena 1915. godine u Cirihu.
„Srbi imaju slavnu i junačku prošlost. Njihovo narodno pesništvo ne izostaje ničim iza ostalih sličnih tvorevina, a njihove junačke pesme nadmašuju sve ostale; jer tako divne epske pesme, kao što su srpske, nijedan drugi narod nije spevao još od Homerovih vremena.”
(Nastaviće se)